Да ли је туга Оливере Балашевић за музичарем Ђорђем Балашевићем довољно велика, расправљало се месецима након смрти музичара који је иза себе оставио анталогијске песме. Поменуте реакције делимично је својим понашањем, одевањем и коментарима изазвала списатељица, што је по свему судећи био њен начин да пркоси или пак избори се са несносним болом.
Од смрти "Панонског морнара" прошло је годину и по дана а туга Оливере Балашевић ни степена једног није мања. Константно су у њеним мислима присутна сећања на кантаутора и брак дуг четири деценије, који су, по њеним речима, обележиле лепе, али и оне мање лепе ствари.
Тренутака поплочаних тугом она се недавно присетила и поделила их са пратиоцима.
- Мој живот се по одласку на студије у Нови Сад променио, шта о њему да причам кад је од “студењака” на овамо, готово читав и опеван? Било је, дабоме, и лепих и ружних тренутака, с тим да се лепи срећом мере и деценијама, а ружни никад нису померили скалу за више од пар месеци. У мираз сам овом граду донела свој непоколебљиви ентузијазам, оптимизам, осећај непобедивог заједништва породице, и жељу да га улепшам и више него својим одразом у излозима Змај-Јовине- почела је објаву Оливера па наставила:
- Деведесете су ме потуриле у прве борбене редове, мој природни амбијент борбе за опстанак навео ме је да се запослим за осам марака месечно, да се борим за социјално осигурање, да сачувам своје најмилије, не обазирући се на околности и људе који су деградирали професију којој сам се посветила.Велике реформе завршавају се најчешће малим аферама. Ја сам, напротив, желела да учиним нешто корисно пре него помпезно. У гимназији у којој сам предавала за три месеца су сва деца донела потврду о здравим зубима. Опомену којом сам им претила ако то не учине нису схватали озбиљно, али све остало јесу. Као цртежи на оном мом замагљеном прозору за сањарење, све је нестајало без даха који би их оживљавао. Дочекала сам да ме петог маја отпусте из школе због “неиспуњења ратних радних обавеза” које су ступиле на снагу дан раније, а знали су да се тих дана борим за живот наше тешко повређене Јелене. Стисла сам и зубе и песнице још једном, и примила то са истим достојанством с којим сам две године касније одбила реваншистичку понуду за место директора исте гимназије. Мој осећај за правду избаждарен је на тонама угља, и тешко да се може померити пером, па све и да је то оно перо које потписује отказе, јер снага колико год да долази из корена исто толико је јачају и изданци - закључила је Оливера.
(Стори)
БОНУС ВИДЕО:
Прочитајте још
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
