Глумац Петар Стругар крије свој приватни живот као змија ноге и нерадо прича о том сегменту, али овог пута је поделио фотографију са својом браћом Рајком и Филипом.
Браћа позирају, а Петар је ово поделио на својој Инстаграм причи уз емотикон срца.
Иначе, Рајко Стругар је одбојкаш који је играо за украјински клуб Решетиловка из Полтаве одакле је морао да спасава живу главу због рата, а цела та прича звучи као један од сценарија у коме би његов брат Петар могао да игра. Одбојком се иначе бавио и Петар, а њихов отац Владимир је одбојкашки тренер.
Фото: Инстаграм принтскрин/p_strugar
Рајко је сада са породицом у Будви, на сигурном, а драма коју је преживео је нешто што ће дуго памтити.
Прочитајте још
Он је успео да изађе из Украјине крајем фебруара 2022. године, возећи украдени клупски мини-бус околним путевима до границе, страхујући и шта се догађа са његовим оцем, који је ушао у Украјину како би помогао сину да се спаси.
Ово је његова прича...
- Све је у Полтави било уобичајено, живот се одвијао нормално, ми смо тренирали и играли. Знало се, наравно, да се нешто догађа, али причало се о томе спорадично, онако уз кафу – Путин рекао ово, Путин рекао оно... Али, нико није веровао шта следи. Ја сам десетак дана пре почетка рата био у Црној Гори да продужим визу за боравак у Украјини и вратио се... - каже Стругар за "Вијести".
Одједном, настао је хаос...
- Нас тројица странаца сместили смо се у бункер, заправо у подрум. Тражили смо помоћ од менаџера клуба да изађемо из земље, разговарали смо с њим, али добили смо веома неодређене одговоре – како ћете, где ћете, можда су путеви затворени... Хтели смо да платимо колико треба и коме год само да се пребацимо до границе, али ништа, нисмо наишли на разумевање.
Тада му је на памет пала "луда" идеја.
- Испред зграде је био паркиран клупски мини-бус, макар 4-5 дана је био ту, нико га није користио. Током две вечери у подруму направио сам план пута, рекао сам мом саиграчу Белорусу Кирилу Крсневском – ’ја идем мини-бусом, с тобом или без тебе и не осврћем се’. Он је био скептичан, али у суботу ујутро рано, када сам се пробудио, он је био већ спреман. Упалили смо возило и кренули.
Два сата касније док су ишли ка молдавској граници, не знајући шта их чека у путу, добили су поруку да су пријављени за крађу мини-буса.
- Људи из клуба су видели да нема возила и раширили вест на друштвеним мрежама, са нашим фотографијама, да смо украли мини-бус, да моле свакога ко нас види да нас заустави, али су то објаснили бригом за нашу безбедност. Истовремено, пријавили су нас и полицији. Знам да то што сам урадио може да се тумачи и овако и онако, али то је било једино решење у том моменту, јер другог решења нисам имао, осим да чекам нешто, некога... А, није било време за чекање, већ за акцију. Полтава је на ауто-путу који води од Харкова до Кијева, добро се, нажалост, зна какве се борбе воде око тих градова и колико је пут између њих важан. Такође, клуб има још возила, а ово нико није данима користио... - рекао је Стругар.
Са полицијом "за вратом", а путујући у непознато, Стругар и његов саиграч могли су да осете страхоте рата...
- Имао сам спремну руту, али наишли смо на препреке – два порушена моста, барикаде... Морали смо да идемо околним, сеоским путевима, чули смо авионе како надлећу, као и да је било детонација у близини Полтаве... Цело време су нас звали људи из клуба, нисмо се јављали на телефоне, али имали смо и додатни стрес због тога - каже Стругар.
Приближили су се граници, након што су прошли неколико контролних пунктова, а на око 200 километара до циља зауставила их полиција...
- Чим је главни човек на том пункту отишао са нашим документима знао сам да је проблем. Када се вратио рекао нам је да морамо да напустимо мини-бус, јер су добили пријаву за крађу... Били су љубазни, било им је јасно у каквој смо ситуацији, али нису имали избора - казао је Стругар.
На пункту су стајали два сата, уз помоћ полиције покушавали да пронађу превоз до граничног прелаза Гојанул – Ноу Платоново...
- На крају нас је примио старији брачни пар из Молдавије, који је ишао баш на тај гранични прелаз.
Међутим, док је прелазио последњу фазу пута, чуо је да је његов отац Владимир ушао у Украјину.
- Он је на дан када је почео рат кренуо из Црне Горе, стигао је у Молдавију да би ме сачекао негде. Били смо у контакту, договорили смо где да се нађемо, али када сам му јавио да сам остао без возила, он је одлучио да крене ка мени. Ушао је у Украјину, а ја бежим из Украјине... Срели смо се на 50-ак километара од границе у украјинској територији, мој саиграч и ја смо променили треће возило и на крају стигли у безбедну зону. Можда и у последњи час, јер сам чуо да је тај гранични прелаз буквално затрпан - прича Стругар.
На граници га је сачекао почасни конзул Црне Горе у Молдавији Андреј Стратан.
- Са њим са био у комуникацији, учинио је све што је могао. Био је са нама у Кишињеву, обезбедио нам је хотел, извео на вечеру. Био сам у константној комуникацији са Гораном Полексићем, амбасадором у Румунији, Николином Караникић из министарства спољних послова, као и са Иваном – не сећам се презимена, или га можда никад нисам ни питао за презиме, а извињавам му се због тога – из наше амбасаде у Кијеву, који је, и поред свега што се догађа тамо, покушавао да ми помогне, звао и интересовао се. Хвала им на помоћи, на бризи, урадили су све што су могли - каже Стругар.
И његов саиграч и сапутник Кирил Крсневски.
- Ухватио је авион у Букурешту, у Француској је. Има неке могућности да одмах нађе нови клуб. А ја? Тренираћу у Будви, нећу да форсирам ништа, виђећемо све... Најважније је да се ово завршило - причао је Рајко Стругар тада.
Иначе, Петар Стругар је рођен 1988. године на Цетињу где је започео свој глумачки пут уписавши Академију драмских уметности, али се касније пребацио на београдску.
Постао је познат по улози Благоја Марјановића Моше у филму Драгана Бјелогрлића "Монтевидео, Бог те видео!" и његова два наставка.
Петар Стругар је постао члан Народног позоришта у Београду. Поред сјајних улога имао је и буран приватан живот.
Осим глуме, Петар има велику љубав према коњима којима посвећује добар део свог времена.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
