Удовица кантаутора Ђорђа Балашевића, Оливера Балашевић, проговорила је о последњим сусретима са њим док је био у болници.
Поред тога, Оливера је у недавном интервјуу испричала и како је настала једна од најпознатијих песама Ђорђа Балашевића.
- Неке стихове је користио када бисмо се мирили. Било је ситуација када се баш и не бисмо разумели, када бих ја покушала да му нешто објасним, а он би само ћутао и посматрао. И онда бих га ја питала – па шта сад размишљаш, ти значи нећеш ни да се свађаш? Да, ти сад само размишљаш како ћеш то после написати у песми. Знам какав си. За тебе је све само инспирација. Ја бих тада заћутала, то би потрајало најдуже можда два дана. Сећам се једне ситуације, долази његов пијаниста код нас, и нешто су њих двојица били тамо у соби где је клавир, нешто су свирали. И чујем ја да је то нека нова мелодија. Али ја ништа. Спремам ручак деци и он долази и каже – Оли, молим те, дођи само нешто да чујеш. Наравно ја на то не одговарам, леђима сам му окренута. И онда, увек на крају, изговара шифру за коју зна да ми увек са њом откључава срце и ресетује све моје одлуке. Каже – ајде молим те, дођи само нешто да послушаш и да ми помогнеш, па после настави да се љутиш. И ја бих све одложила, пошла за њим али не бих до краја капитулирала. Не бих прешла праг дневне собе већ би се наслонила на довратак, он се још лежерније налсони на пијанино, пијаниста свира уводне ноте и он почиње - “Нема ме више у твојим молитвама, више ме путем не прате” (Први стихови песме "Бездан"). Није ме уопште погледао како сам ја реаговала. Он је знао да ми је сломио срце. Потпуно је био сигуран - испричала је Оливера у емисији "Агапе".
Фото: Танјуг/Зоран Жестић
Балашевић је последње дане провео у болници на инфективном одељењу, а Оливера је сада открила како је протекао њихов сусрет тада.
Прочитајте још
- Нажалост када је био примљен у болницу инфективно одељење, нама није био дозвољен приступ. Онда сам обилазећи око зграде наишла на једну познаницу и питала сам је да ли она отприлике зна где је његова соба у којој лежи. Занимало ме је где је прозор те његове собе. Она ми је рекла да зна, да је Ђолетова соба у призмељу и да ће ме одвести тамо. Одвела ме је иза зграде. Тада смо се видели. Само је пружио руку и поздравио ме на идентичан начин као да нема растанка, као да нема ничега што би ме плашило. Ту сам. Ја сам му махала и показивала да буде јак, да буде чврст, и позивала га као што је он мене звао да изађем из Студењака. Верујем да је остао један прозор преко кога комуницирамо и дан данас - рекла је Оливера Балашевић.
БОНУС ВИДЕО:
