Никола Ђуричко, који последњих година у Америци ниже успехе, од своје баке Томаније наследио је глумачки ген и космополитски дух.
Томанија Јеремић рођена је 1914. године у Шапцу, а као једноипогодишња девојчица је, заједно са војском која је напустила отаџбину, стигла до Француске. Прве сценске кораке направила је у Ментону и Ници, где је као трогодишњакиња са својим вршњацима играла коло и певала српске песме.
Фото: Јутјуб принтскрин
Касније се вратила у домовину, а животни преокрет десио јој се још једном, у време док је била ученица чачанске гимназије. У град је стигао руски позоришни ансамбл који је давао једночинке. Када су глумци кренули даље, кренула је и она.
Затим се прикључила једном домаћем путујућем позоришту са којим је обишла целу земљу.
Прочитајте још
После Другог светског рата играла је у позориштима широм Југославије, а у пензију је отишла као члан Народног позоришта у Београду. Гледали смо је у бројним популарним телевизијским серијама, као што су: „Љубав на сеоски начин“, „Камионџије“, „Врућ ветар“, „Повратак отписаних“...
Жири Филмског фестивала у Риму доделио јој је 1966. године прву награду за женску улогу у филму „Човек са фотографије“. Слави, ипак, није придавала важност.
Фото: Јутјуб принтскрин
- То је у мом послу случајност. А и кад дође, не траје дуго. Слава је за мене она коју има, на пример, Десанка Максимовић, чије песме читам већ деценијама, увек с радошћу у души. Сликари остављају своје дело да трајно живи, композитори такође. Ми, глумци, кад одемо, покопавамо све за собом. Ми уметност стварамо у тренутку и она не траје дуже од тренутка. Тако вам је то, али не жалим. Никад нисам зажалила - остале су забележене речи Томаније Ђуричко из интервјуа који је дала давне 1975. године.
