Nikola Đuričko, koji poslednjih godina u Americi niže uspehe, od svoje bake Tomanije nasledio je glumački gen i kosmopolitski duh.
Tomanija Jeremić rođena je 1914. godine u Šapcu, a kao jednoipogodišnja devojčica je, zajedno sa vojskom koja je napustila otadžbinu, stigla do Francuske. Prve scenske korake napravila je u Mentonu i Nici, gde je kao trogodišnjakinja sa svojim vršnjacima igrala kolo i pevala srpske pesme.
Foto: Jutjub printskrin
Kasnije se vratila u domovinu, a životni preokret desio joj se još jednom, u vreme dok je bila učenica čačanske gimnazije. U grad je stigao ruski pozorišni ansambl koji je davao jednočinke. Kada su glumci krenuli dalje, krenula je i ona.
Zatim se priključila jednom domaćem putujućem pozorištu sa kojim je obišla celu zemlju.
Pročitajte još
Posle Drugog svetskog rata igrala je u pozorištima širom Jugoslavije, a u penziju je otišla kao član Narodnog pozorišta u Beogradu. Gledali smo je u brojnim popularnim televizijskim serijama, kao što su: „LJubav na seoski način“, „Kamiondžije“, „Vruć vetar“, „Povratak otpisanih“...
Žiri Filmskog festivala u Rimu dodelio joj je 1966. godine prvu nagradu za žensku ulogu u filmu „Čovek sa fotografije“. Slavi, ipak, nije pridavala važnost.
Foto: Jutjub printskrin
- To je u mom poslu slučajnost. A i kad dođe, ne traje dugo. Slava je za mene ona koju ima, na primer, Desanka Maksimović, čije pesme čitam već decenijama, uvek s radošću u duši. Slikari ostavljaju svoje delo da trajno živi, kompozitori takođe. Mi, glumci, kad odemo, pokopavamo sve za sobom. Mi umetnost stvaramo u trenutku i ona ne traje duže od trenutka. Tako vam je to, ali ne žalim. Nikad nisam zažalila - ostale su zabeležene reči Tomanije Đuričko iz intervjua koji je dala davne 1975. godine.
