Кажу да за свако путовање постоји три врсте људи. Прва, која размишља када ће да стигне на циљ. То су увек они који негде журе и стално гледају на сат. Друга, којој је тешко и да крене. И она трећа, у којој и сам припадам, која воли да ужива у сваком делу те прелепе пустоловине, бар док не постане баш досадно. Моја прича управо ту и почиње, тамо одакле долазе сви возови, са Главне железничке станице. Тог дана сам путовао са породицом на море.

Киша је падала читав дан као да ју је неко поручио. Ушли смо у воз који је каснио, као по обичају. Уосталом, какав је то воз који не касни? Сместили смо се у једном купеу првога вагона који је једини био празан и најзад кренули. Слушао сам разне приче о том мору, кажу да је чак плавље од неба. Наравно, небо које сам гледао кроз прозор воза било је начисто сиво. Киша је све јаче падала. Тада сам мислио да  ће, ако овако настави са падањем, купање свима пресести. У том тренутко појавило се сунце. Небо се разведрило, зелена трава је добила свој пун сјај.

Фото: Милена Анђела

 

Ушли смо у тунел. Па у један, па у други, па у трећи. Одушевљено сам посматрао како се светло у возу час пали, час гаси. Наравно, свима другима је то било посве досадно, сем мени. Тата није знао да ли пре да се наслони до прозора не би ли му  сунчева светлост обасјала странице књиге или до лампе која се палила у сваком тунелу. Мени је све то било смешно због чега сам често добијао прекорне погледе. Путовање ка мору никада не траје кратко. Сестра ми је често намопињала да би пре стигла до Кине него до мора. Колико ли је то море, помислио сам тада, када је пут до њега био овако дуг? У том тренутку смо наилазили на нови тунел за којег су тврдили да је најдужи. Чим сам видео да му нема краја само сам зевнуо и заспао.

Тада ми се заиста учинило да стварно идемо у ту далеку Кину. Када сам се пробудио воз је стајао на некој станици. Погледао сам дремљиво ка улазним вратима која су била отворена. На моје велико запрепашћење, угледао сам једног омањег кинеза који је вукљао двапут већи кофер него што је он сам. "Нећу у Кину", рекох тако гласно и уплашено да су сви пукли од смеха. Након што су ме разуверили да ипак идемо на море поново заспах.  
На море смо стегли у раним јутарњим часовима. Море је заиста било толико плаво да сам истог трена заборавио и на тунеле и далеку Кину. Не могу да кажем да нисам уживао у вожњи возом, јесам али ипак, море је море. Можда се ипак убрајам у ону прву врсту људи. Циљ заиста некад оправдава средства.

Ако се бавите писањем слободно нам пошаљите Ваше кратке приче. Радове можете слати на мејл адресу: nportal@novosti.rs