Са тог места, једанаест авијатичара отишло је на последњи лет, у неравноправну борбу са технички и бројчано надмоћнијим непријатељем. Баш као што ће пола века касније исто учинити и пилоти РВ Војске Југославије током НАТО агресије 1999.

Намена објекта и ентеријер су се мењали, баш као и власници. Али ниједно реновирање није могло да прикрије или умањи трагове историје, који веродостојно сведоче и 81 годину касније. Иако је ова прича испричана много пута, тешко је одати се утиску да може изгубити на актуелности.

Данас, осам деценија касније, „Зора“ нема препознатљивих кафанских обележја у виду карираних столњака, уобичајене кафанске задимљености и гостију разноврсног старосног доба и друштвеног статуса. Простор углавном заузимају млађи посетиоци, школског и студентског узраста.

Фото: Нпортал

 

По уласку у кафану, са леве стране назиру се портрети петорице пилота под пуном авијатичарском опремом. Остали су смештени у висини столица и теже су видљиви. Ипак, у дубини локала упадљиве су велике колективне фотографије пилотског и техничког особља, које овом месту дају музејски карактер.

Околности пред напад

Почетком априла 1941. године, Краљевина Југославија била је у стању непосредне ратне опасности. Обарање Владе која је потписала приступање земље Тројном пакту, као и масовне демонстрације 27. марта, одредиле су судбину Југославије у немачким војним и политичким плановима. У знак одмазде, она је морала бити уништена и територијално распарчана.

Дани који су следили за догађајима 27. марта, били су пуни напетости и неизвесности. Из перспективе војних и обавештајних кругова, напад сила Осовине био је само питање времена. Увертира агресији биле су учестале повреде југословенског ваздушног простора од стране италијанске авијације. У таквим околностима, авијатичари су стављени у степен приправности број један.

Фото: Нпортал

 

Пилоти из 102. ескадриле Шестог ловачког пука били су распоређени у Мостару, одакле су могли а покривају јадранску обалу. На позив команде, 5. априла упућени су на земунски аеродром, главну ваздухопловну базу града Београда.

Дежурство су проводили у кафани „Зора“, једном од ретких објеката који су у том тренутку поседовали телефон, чиме су могли да остваре везу са командом.

Са шанка у смрт

У један сат иза поноћи, огласио се телефон. С друге стране жице сигнализирана је узбуна. Пилоти су се окупили и упутили на земунски аеродром. Свега неколико сати касније, небо изнад престонице било је преплављено немачким бомбардерима и ловцима.

Упркос чињеници да је Београд проглашен за отворени град, Луфтвафе је неселективним бомбардовањем разарао градско језгро, а са њим и Народну библиотеку, један од најзначајнијих споменика културе. Убијено је преко 2.200 људи, а тешко или делимично оштећено преко 6.000 објеката.

Фото: Нпортал

 

У одбрани земље, југословенски пилоти оборили су 47 непријатељских авиона. Погинуло је њих 11. Посебно је упечатљива погибија команданта ескадриле, капетана Милоша Жунића, који је убијен приликом спуштања падобраном, што се сматра тешким кршењем кодекса ратовања.

Једна од често помињаних београдских прича гласи да се у „Зори“ сваке године у ноћи између 5. и 6. априла у један сат иза поноћи огласи телефонско звоно, у знак сећања на хероје београдског неба.

Уз мајора Драгутина Гавриловића и браниоце Београда из Првог светског рата, они су престоници накалемили Његошеве стихове – „Тврд је орах воћка чудновата, не сломих га ал‘ зубе поломих!“.

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".