Писац је јавност избегавао, ретко је давао интервјуе и живео у свом свету.

Почетком ове године обележено је пола века од изласка његове прве књиге - збирке песама "Породично време" и тада је одржано књижевно вече посвећено Албахарију. То је уједно и његово последње појављивање у јавности.

Захваљујући њему, читаоци у некадашњој Југославији, а потом и у Србији, први пут су чули за многе стране књиге и ауторе. Албахари носи и ласкаву титулу најпревођенијег савременог домаћег аутора, чија су дела преведена на осамнаест језика. Добитник је бројних признања, међу којима се издваја Андрићева награда за књигу прича "Опис смрти", као и "Станислав Винавер" и "Бранко Ћопић" за дело "Пелерина". За роман "Мамац" добио је Нинову награду 1996. године.

Иако је Албахари био константно присутан на нашој књижевној сцени, ретко се појављивао у јавности, јер ужива у томе да, како сам каже, буде "невидљив писац".

Фото: В. Данилов

 

Да подсете на његов допринос домаћој култури, те јануарске вечери прилику су добили и савременици великог писца Светислав Басара, Гојко Тешић и Жарко Радаковић. Почело је књижевниковим присећањем почетака, кад је изабрао да ствара далеко од очију јавности.

- Писао сам онако како сам могао да пишем. Желео сам да то што радим дође до одређеног броја читалаца, а да с друге стране, невезано од средине у којој сам живео и посла којим сам се бавио, будем невидљив писац. Замислите како је предиван осећај да ходате улицама, а да тек понеко зна да сте песник. Ћутите и прихватате заједничку тајну, а тај неко је могао да дође код тебе увече да се дружите или да изађете и прошетате. Све је то изузетно занимљиво и привлачно. Да ли је то оно што ме истиче од других писаца, не знам - објаснио је Албахари тада.

Дуги низ година писао је кратке приче, након чега се посветио романима, за шта је "окривио" вишак слободног времена које је имао, посебно након одласка у Канаду.

- У почетку сам писао прозу, и то од три до пет страна дневно. Онда је дошао период када сам имао више времена, отишао сам у Канаду и, осим дружења с поларним медведима, нисам имао шта да радим. Шта ћете ван куће? Напољу је минус 35 степени. То су све неке мале, ситне ствари, анегдоте, које су у ствари мој живот и омогућавају ми да пишем такве приче. Међутим, није ме то задовољавало.

За месец дана написао сам роман, био је то период који ме је мало одвојио од реалности. Нисам баш имао времена да толико смишљам. А мораш сваки пут да смислиш нешто друго, иначе - пиши пропало. Онда сам продужио своје романе, дуже сам седео у кући окупирајући се подацима о томе шта и како могу да постигнем писањем - додао је књижевник, који по многима исписује неизбрисив траг у српској култури.

Фото: П. Митић

 

На то је пред крај ове трибине подсетио и писац Светислав Басара:

- Давид је, иако је врло повучен и одмерен човек, нескроман кад је реч о крупним речима и потезима. Извршио је преврат у српској прози, без њега би многе ствари биле далеко сиромашније.

Давид је рођен 1948. године у Пећи.

Објавио је и романе Цинк, 1988; Кратка књига, 1993; Снежни човек, 1995; Мамац, 1996; Мрак, 1997, 2008; Гец и Мајер, 1998; Светски путник, 2001; Пијавице, 2006; Лудвиг, 2007; Брат, 2008; Ћерка, 2010; Контролни пункт, 2011, Животињско царство, 2013; збирке прича Обичне приче, 1978; Опис смрти, 1982; Фрас у шупи, 1984; Једноставност, 1988; Пелерина, 1993; Изабране приче, 1994; Необичне приче, 1999; Други језик, 2003; Сенке, 2006; Сваке ноћи у другом граду, 2008; Мале приче, 2013; Пропуштена прилика, 2013; 21 прича о срећи, 2017, као и књиге есеја Преписивање света (1997), Терет (2004), Дијаспора и друге ствари (2008) и Људи, градови и штошта друго (2011).

Заједно са Душаном Петричићем објавио је књигу за децу Ема и јеж који нестаје (2008).

Заједно са Жарком Радаковићем објавио је Књигу о музици (2013).

За збирку прича Опис смрти добио је Андрићеву награду. Роман Мамац добио је Нинову награду за најбољи роман у 1996. години, као и награду Народне библиотеке Србије, Балканику и Мост-Берлин. Књига прича Сваке ноћи у дугом граду добила је Виталову награду за књигу године.

У периоду између 1973. и 1994. године радио је у редакцијама више београдских и новосадских часописа и издавачких кућа – Видици, Књижевна реч, Писмо, Културе Истока, Политика, Мезуза, едиција Прва књига Матице српске. Књиге су му преведене на двадесет и један језик.

Превео је велики број књига, прича, песама и есеја многих америчких, британских, аустралијских и канадских писаца, укључујући Сола Белоуа, Владимира Набокова, Маргарет Етвуд, Исака Башевиса Сингера и Томаса Пинчона. Превео је и драмске текстове Сема Шепарда, Керил Черчил и Џејсона Шермана.

Члан је САНУ, српског ПЕН центра и Српског књижевног друштва.

Од јесени 1994. године до 2012. године живео је у Калгарију, у Канади. од 2012. године живео је у Београду.

Време и место сахране биће накнадно саопштени.

(Курир)

БОНУС ВИДЕО: