Pisac je javnost izbegavao, retko je davao intervjue i živeo u svom svetu.
Početkom ove godine obeleženo je pola veka od izlaska njegove prve knjige - zbirke pesama "Porodično vreme" i tada je održano književno veče posvećeno Albahariju. To je ujedno i njegovo poslednje pojavljivanje u javnosti.
Zahvaljujući njemu, čitaoci u nekadašnjoj Jugoslaviji, a potom i u Srbiji, prvi put su čuli za mnoge strane knjige i autore. Albahari nosi i laskavu titulu najprevođenijeg savremenog domaćeg autora, čija su dela prevedena na osamnaest jezika. Dobitnik je brojnih priznanja, među kojima se izdvaja Andrićeva nagrada za knjigu priča "Opis smrti", kao i "Stanislav Vinaver" i "Branko Ćopić" za delo "Pelerina". Za roman "Mamac" dobio je Ninovu nagradu 1996. godine.
Iako je Albahari bio konstantno prisutan na našoj književnoj sceni, retko se pojavljivao u javnosti, jer uživa u tome da, kako sam kaže, bude "nevidljiv pisac".
Foto: V. Danilov
Da podsete na njegov doprinos domaćoj kulturi, te januarske večeri priliku su dobili i savremenici velikog pisca Svetislav Basara, Gojko Tešić i Žarko Radaković. Počelo je književnikovim prisećanjem početaka, kad je izabrao da stvara daleko od očiju javnosti.
Pročitajte još
- Pisao sam onako kako sam mogao da pišem. Želeo sam da to što radim dođe do određenog broja čitalaca, a da s druge strane, nevezano od sredine u kojoj sam živeo i posla kojim sam se bavio, budem nevidljiv pisac. Zamislite kako je predivan osećaj da hodate ulicama, a da tek poneko zna da ste pesnik. Ćutite i prihvatate zajedničku tajnu, a taj neko je mogao da dođe kod tebe uveče da se družite ili da izađete i prošetate. Sve je to izuzetno zanimljivo i privlačno. Da li je to ono što me ističe od drugih pisaca, ne znam - objasnio je Albahari tada.
Dugi niz godina pisao je kratke priče, nakon čega se posvetio romanima, za šta je "okrivio" višak slobodnog vremena koje je imao, posebno nakon odlaska u Kanadu.
- U početku sam pisao prozu, i to od tri do pet strana dnevno. Onda je došao period kada sam imao više vremena, otišao sam u Kanadu i, osim druženja s polarnim medvedima, nisam imao šta da radim. Šta ćete van kuće? Napolju je minus 35 stepeni. To su sve neke male, sitne stvari, anegdote, koje su u stvari moj život i omogućavaju mi da pišem takve priče. Međutim, nije me to zadovoljavalo.
Za mesec dana napisao sam roman, bio je to period koji me je malo odvojio od realnosti. Nisam baš imao vremena da toliko smišljam. A moraš svaki put da smisliš nešto drugo, inače - piši propalo. Onda sam produžio svoje romane, duže sam sedeo u kući okupirajući se podacima o tome šta i kako mogu da postignem pisanjem - dodao je književnik, koji po mnogima ispisuje neizbrisiv trag u srpskoj kulturi.
Foto: P. Mitić
Na to je pred kraj ove tribine podsetio i pisac Svetislav Basara:
- David je, iako je vrlo povučen i odmeren čovek, neskroman kad je reč o krupnim rečima i potezima. Izvršio je prevrat u srpskoj prozi, bez njega bi mnoge stvari bile daleko siromašnije.
David je rođen 1948. godine u Peći.
Objavio je i romane Cink, 1988; Kratka knjiga, 1993; Snežni čovek, 1995; Mamac, 1996; Mrak, 1997, 2008; Gec i Majer, 1998; Svetski putnik, 2001; Pijavice, 2006; Ludvig, 2007; Brat, 2008; Ćerka, 2010; Kontrolni punkt, 2011, Životinjsko carstvo, 2013; zbirke priča Obične priče, 1978; Opis smrti, 1982; Fras u šupi, 1984; Jednostavnost, 1988; Pelerina, 1993; Izabrane priče, 1994; Neobične priče, 1999; Drugi jezik, 2003; Senke, 2006; Svake noći u drugom gradu, 2008; Male priče, 2013; Propuštena prilika, 2013; 21 priča o sreći, 2017, kao i knjige eseja Prepisivanje sveta (1997), Teret (2004), Dijaspora i druge stvari (2008) i LJudi, gradovi i štošta drugo (2011).
Zajedno sa Dušanom Petričićem objavio je knjigu za decu Ema i jež koji nestaje (2008).
Zajedno sa Žarkom Radakovićem objavio je Knjigu o muzici (2013).
Za zbirku priča Opis smrti dobio je Andrićevu nagradu. Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Knjiga priča Svake noći u dugom gradu dobila je Vitalovu nagradu za knjigu godine.
U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske. Knjige su mu prevedene na dvadeset i jedan jezik.
Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i DŽejsona Šermana.
Član je SANU, srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.
Od jeseni 1994. godine do 2012. godine živeo je u Kalgariju, u Kanadi. od 2012. godine živeo je u Beogradu.
Vreme i mesto sahrane biće naknadno saopšteni.
(Kurir)
BONUS VIDEO:
