Емпатија је скривена у нама, а чуда су одговор на веру

Младеновачки свештеник Марко Јефтић објашњава шта је разлог удаљавања верника од цркве и молитве. Ужурбан начин живота пробудио је у нама потребу да будемо сами себи довољини, такорећи претворио нас је у егоисте. Уз то све, друштвена и економска криза су разлог што је емпатија утихнула. 

У последње време често можемо чути да људи немају времена да разговарају једни са другима, па се све сведе на једну површинску комуникацију. Како објашњавате овај проблем као духовник? 

- Основни проблем у комуникацији међу људима нашег времена лежи у егоизму. Слободно можемо говорити о епидемији самољубља, које бива оснаживано и охрабривано духом времена. Људи се позивају да мисле само о себи, брину само о себи, воле само себе... Имамо мноштво учења и тзв. учитеља живота (lifecoach) чији је једини циљ делања стварање генерације јапајајаца. Друштвене и економске околности иду томе у прилог, а савремени начини комуникације су само погоршали ситуацију. Људи комуницирају порукама, електронском поштом, користе скраћенице и сличице. Све то доприноси не само међусобном отуђењу, већ и кварењу језика и погоршавању ситуације на пољу културе матерњег језика.

 Када је у питању вера у доба кризе, да ли се број верника смањио или повећао? Ко су истински верници и да ли себе можемо назвати верником ако се не придржавамо правила која налаже црква?

- У свим крајевима где наша Црква постоји и делује, у земљи и расејању, свештеници сведоче да је у последњих неколико година дошло до повећања верника на богослужењима. То се може разумети и народном изреком да без невоље нема богомоље. Савременим примером би могли рећи да када полети авион у њему има 5 до 10 посто неверујућих, али када крену прве турбуленције више нема ни једног. Талас побожности је посебно био видљив током васкршњег поста ове године, а кулминација невероватног броја људи који су редовно били на Литургији је била на сам дан Васкрса. Храмови су били мали да приме све вернике, а у нашем младеновачком храму била је крцата и порта.

- Наравно, хришћани су – током историје хришћанства – често заборављали Христове речи о Духу и Истини и враћали се религији страха и обредоверја, споровима о томе да ли Богу треба молити "на гори Самарјанској или у Јерусалиму"

Религија је вековима до тог времена била првенствено скуп прописа, закона и правила, при чему се сав религијски живот сводио на беспоговорно и слепо потчињавање тим прописима и правилима. Не у Јерусалиму, него на овој гори; не тамо, већ овде; не онако, него овако… Хиљадама и хиљадама таквих и сличних прописа – за које је сматрао да су од Бога – човек је покушавао да се заштити од унутрашњег неспокоја, страха и жеља које су га мучиле, градећи око себе свој сопствени кавез у коме је све требало да буде јасно и тачно дефинисано и у коме му више ништа не би било потребно осим тачног испуњавања онога што је претходно јасно дефинисао. 

Фото: Приватна архива

Истински верник је онај који је свестан да Црква није сабор безгрешних, већ болница за исцељење свих наших слабости – телесних и духовних. Хришћанин би морао бити свестан да то што је верујући не значи да је бољи од оних који нису, већ да је позван и призван да буде верни сведок Васкрслог Господа и Његове радосне вести. Неко ко се буса и груди и говори како је хришћанин, светосавац и православац, а не живи у складу са Јеванђељем, је само лицемер. 

Ера интернета је омугућила младима да се упознају путем интернета и тако започну везу или чак ступе у брак. Које су позитивне, а које негативне стране друштвених мрежа?

- Позитивне стране друштвених мрежа су брзина преноса информација и олакшање комуникације. Негативне стране, поред отуђења до којег доводи а о чему смо говорили у првом питању, су у ширењу лажних података и вести. Због убрзаности у коју стално бивамо лажно и вештачки убацивани, тражи се од нас да без много проверавања прихватамо све што преко друштвених мрежа и савремених начина информисања добијемо. То је подлога не само за дезинформисање, већ и за ширење панике и манипулисање. Свакако да су друштвене мреже и нама свештеницима олакшале начин на који можемо бити на услузи нашим парохијанима. Не само да путем мреже информишемо вернике у вези са активностима Цркве у нашој заједници, већ одговарамо на текућа питања, дајемо савете или пружамо утеху. Но, то је само у случају хитности, јер ништа не може заменити сусрет. Што би рекли, добар је Facebook, али је најбоље face to face.

У вези са упознавањем младих путем интернета, свакако да се ради о феномену који није сам по себи негативан, али који мора подразумевати озбиљну дозу опрезности и избегавање журбе. Неко ми је једном рекао, правдајући важност убрзавања човека у свету у којем живимо, да је некада воз од Београда до Новог Сада ишао два сата, а сада иде пола сата. На то сам одговорио да су мајке некада носиле децу девет месеци, пре него што би се породиле. Данас, такође, носе децу девет месецу пре порођаја. Неке ствари не само да не можемо, него ни не би требало да убрзавамо.

Са друге стране гледишта, све је чешће младих људи који се касно одлучују на корак ка брачној заједници. Да ли је то проблем зрелости или једноставно млади нису остварени као личности за формирање једне озбиљне заједнице? Да ли се све свело на разноврсне проспиритете или је све плод страха и психологије?

- Млади су уплашени,отуђени и без реалног животног искуства. Најчешће одрастају у изузетно заштићеној средини и свака ситуација који би довела до изласка из зоне комфора се избегава. Не само од стране младих, већ пре свега од стране родитеља. Такође, млади живе у илузији знања због доступности информација.

Не смемо изгубити из вида да у нашем времену многа деца одрастају у породици са разведеним родитељима. Цивилизација у којој живимо често свесно омаловажава улогу оца, а с обзиром на то да деца најчешће живе са мајкама добијамо генерације мушкараца који ставовима, понашањем, физичким изгледом и емотивном зрелошћу не личе на мушкарце. Са друге стране, добијамо генерације жена које због недостатка очинске фигуре имају много више потребе за оцем него за мужем. То доводи до мноштва бракова у којима је присутна велика разлика у годинама, а многи свештеници, професори, војници и други мушкарци који обављају службу у ауторитативним занимањима сведоче о бројним потресним, понекад и непријатним сусретима.

Фото: Приватна архива

 Како молитва делује на људску психу? Како бисте описали веру и где су нестале љубав и емпатија, поштовање? Да ли анималност успева да надвлада људскост?

- Према Светим оцима молитва представља духовно делање, човеков разговор са Богом. Домен психе је шири од науке и свих њених специјализација. Исто тако, наука и вера, премда постоје разлике између њих, нису у непомирљивом спору и сукобу. Вера говори о ономе о чему наука, нити хоће нити може да каже. Бројна истраживања (око три стотине студија) су се бавила улогом молитве у лечењу, што се показало важним у научном доказивању њеног деловања. 

Френсис Голтон, психолог који се бавио изучавањем интелигенције, истраживао је и делотворност молитве. Он је 1872. године објавио своје налазе о утицају молитве на здравље и дуговечност. Пошао је од претпоставке да ако молитва није делотворна, зашто би била универзална. Обзиром да се широко користи, од пагана до хришћана, да је универзална, мора да постоји њен утицај на човеково здравље, сматрао је Голтон. Његова статистичка поређења у којима је упоредио дужину живота свештенства и обичних људи, показала су да свештеници у целини живе дуже од нпр. лекара и адвоката. Голтон је још претпоставио да молитва чини да се особа боље осећа. Када је у жалости, особа кроз молитву вентилира своја осећања што доводи до растерећења и олакшања.
Бено, психолог који се такође бавио истраживањем утицаја молитве на излечење, наводи неке од разлога због којих су одбацивани научни докази о могућности лечења на даљину: Западна материјалистичка уверења искључују могућност лечења заснованог на молитви. Духовно лечење се често изједначава са мистицизмом.

Показало се да она делује на даљину и изван садашњег тренутка. У истраживањима су углавном постојале експериментална и контролна група испитаника (пацијената оболелих од разних болести).

Вера је према речима апостола Павла, „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ (Јевр. 11, 1). Век Просветитељства је у наше главе убацио низ митова: знање је изнад вере; вера је слепа, а знање је просвећење, вера је глупа, а знање паметно. Не постоје на свету људи који не верују. Вера постоји код свих. Међутим, ако човек верује, то не значи да је он добар. 

Љубав, емпатија и поштовање су дубоко скривене у срцу и души савременог човека. Нису и никако не могу нестати. Само су обавијене великом опном у окамењеним срцима и душама. Онда када човек преумљењем и покајањем крене ка увек раширеним рукама Божијим, које чекају да нас загрле, тада опна спада и човека преплављују ова племенита осећања. Исто је и у вези са односом анималности и људскости. Зло у овоме свету никада није бројније. Само је гласније. Дакле, немојмо се изговарати спољашњим разлозима због огрубелости у свету. На нама је. 

Фото: Приватна архива

Бројним верницима су се дешавала чуда и исцељења када су почели да верују? Постоји ли објашњење за то?

- Чуда су одговор на нашу веру. Христос је само једно тражио од оних који су га молили за помоћ. Постављао је само једно питање – да ли верујеш? У складу са тим су се чудесна исцељења и васкрсења мртвих дешавала. Нека ми буде по речи твојој; верујем Господе, помози моме неверју; верујем да си ти Христос, Син Божији, који је дошао у свет, само су неки од одговора оних који су желели да им Господ помогне. Како тада, тако и данас, јер Христос је рекао: "Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће".

Постоји још један важан елемент чуда, који је важно на овом месту нагластити. Он се односи на догађаје и појаве у Цркви у којима више не владају законитости створене природе. Када говоримо о моштима Светитеља, освештаној води која се не квари, предмете који не пропадају миленијумима итд., све ово сведочи да када смо у јединству са Творцем, творевина над нама нема власт. Онај који је својим васкрсењем поразио и последњег непријатеља – смрт – нама дарује живот вечни, али нас и подсећа кроз горепоменуте примере да благодат Божија мења законе природе.

Која је ваша порука људима?

- Моја порука би била: Радујте се увек, молите се без престанка, на свему захваљујте, јер свако ко је способан за захвалност, способан је и за спасење и вечну радост. 

БОНУС ВИДЕО: