Посета америчког изасланика Џефрија Фелтмана у четвртак била је последњи очајнички покушај да се у стабилизује див на Афричком рогу.


Он је у Адис Абеби покушао да убеди шефа владе Абија Ахмеда да закључи прекид ватре и почне мировне преговоре.

Једино тако би се могао зауставити рат који већ годину дана бесни између званичних снага реда и Народног ослободилачког фронта Тиграја, пре него што борбе стигну и до главног града, оцењује аутор текста.

Фото: Танјуг/АП

 


Рат се, наводи, одавно прелио из региона Тиграј на северу земље и хара у пола Етиопије.

У сукобе су умешани суседни Судан и Еритреја, а петљају се и земље попут Ирана, Турске, Уједињених Емирата, Русије и Кине.

Рат може да дестабилизује стратешки осетљив Афрички рог на истоку континента за деценије које долазе, оцењује аутор.

Међународна заједница је и овде подељена, а Пекинг и Москва настављају с политиком вета у Савету безбедности УН.

У горке лекције о застрашујуће наивној спољној и безбедносној политици Запада спада то што им је премијер Ахмед окренуо леђа, иако су га испрва еуфорично подржавали, наводи Шадомски.

Фото: Танјуг/АП

 


Крвави свршетак "етиопијског пролећа" трагичан је на много начина, пре свега за 110 милиона Етиопљана који су се, након мирних промена 2018. године, надали бољим данима.

Трагично је што економија, ионако унакажена галопирајућом инфлацијом и пандемијом, сада трпи и због рата, наводи се у тексту ДW и констатује да се наставља врзино коло беде и глади.

Трагично је и то што су етиопијски партнери и заговорници реформи са Запада опет страшно оманули, само пар месеци након фијаска у Авганистану.

Било је гротескно наивно што је тобожњи реформиста Ахмед добио Нобелову награду са политичком потком.

Награђен је због склапања мира са суседном Еритрејом, а онда је лауреат само две године касније позвао еритрејску војску да интервенише у Тиграју где су уследили најцрњи ратни злочини.

Фото: Танјуг/АП

 


Култура неповерења дубоко је усађена у етиопијско ткиво, а упарена је са неспособном и етноцентричном кастом политичара.

То гуши сваки покушај демократије, оцењује Шадомски и упозорава да ће бити потребне генерације да се научи култура компромиса.

Етопијско цивилно друштво је преслабо да би проходало у доба након ауторитаризма, а све то заједно, поручује Шадомски, олакшава посао саботерима да потпале буре барета у којем живи више од 80 етничких група.

Међусобна мржња излива се и на друштвеним мрежама као никад пре, примећује аутор текста.

Наводи да је коалиција Тигрејаца и Орома настала из чисте рачунице, маршира ка Адис Абеби, али би било превише пророчки предвиђати ко ће убудуће владати земљом.

Извесно је међутим да се балканизација Етиопије не може зауставити без озбиљног националног дијалога, који укључује све релевантне снаге, важне верске вође, традиционалне ауторитете, ухапшене опозиционаре и снаге цивилног друштва, закључује Шадомски.

(DW)