Тог 27. марта 1999. полетео из базе Авијано у Италији, кретао се прво у правцу севера Србије, а онда се спуштао јужно ка Београду, где је бацио два пројектила ваздух-земља по 900 килограма. Како је пре неколико година испричао у серијалу "Никог не остављамо" за "Националну географију", још док је летео ка Београду пратило га је олујно време и имао је лош предосећај.
- Невидљиви не може да комуницира са базом, и знао сам да моји неће знати ако ми се нешто догоди. Гледајући олујне облаке у мраку, осетио сам неку тегобу од главе до пете. У ствари, био сам престрављен - рекао је Зелко.
Након што је погодио мету, планирао је да се врати у базу. Али, онда је почела да дејствује српска противваздушна одбрана. Испаљиване су ракете, од којих је, како је испричао, већ прва могла да га обори. Пошто је избегао пар ракета, једна га је погодила у крило. Авион је почео да пада, али Зелко није могао да се катапултира због брзог понирања.
Фото: Архива Новости
- Све ми је пролазило кроз главу. Мој живот, породица, слика како тугују над мојим ковчегом, авиона који пада. И одједном сам се нашао у седишту које пада. Морао сам да се отарасим седишта. Некако сам успео, и почео сам да се спуштам падобраном. Тада сам само размишљао о томе како ме српски војници већ чекају доле, јер сам им управо бомбардовао главни град - испричао је овај пилот.
Зелко каже да се спустио између два села, тридесетак километара од Београда. Пао је у њиву и сакрио се у каналу за одводњавање. Каже да је укључио уређај и почео да тражи ГПС сигнал.
Прочитајте још
- Лакнуло ми је када сам успоставио везу са базом. Сатима сам био у каналу. У даљини су се чула возила, хеликоптер. Одједном сам чуо да је неко поред мене. Видео сам пса на петнаестак метара од мене. Узео сам нож и чекао. Али, он се окренуо и отрчао - рекао је Зелко.
Када је и долетео хеликоптер из Тузле, био је у проблему - уређај за инфрацрвени сигнал се покварио, а на радију се чуло "јави се, не видимо те".
- Искочио сам из канала и упалио сигналну ракету. Чекао сам ко ће ме први ухватити. Притрчала су два војника, нисам знао чији су док нису проговорили на енглеском. Сутрадан сам позвао ћерку и честитао јој тада 10. рођендан. Тек тада сам схватио - спасен сам - испричао је Зелко.
"Да сам знао истину, не бих..."
Дејл Зелко долазио је у Србију 2012. године. Он је тада био гост Золтана Данија, официра који га је 1999. године оборио заједно са својом јединицом. Зелко је, са своје двоје деце, био Данијев гост у његовој кући у Ковину. Сусрет се догодио уочи премијере другог дела филма о обарању Ф-117 и дружењу двојице официра који су били на супротстављеним странама.
- Да сам знао праву истину о ситуацији у Србији, не бих учествовао у бомбардовању - поверио се Дејл Зелко, амерички пилот, свом садашањем пријатељу Золтану Данију, који је са својом јединицом оборио његов "невидљиви" Ф-117А 27. марта 1999. године.
Фото: ЕПА/Д.Миловановић
Двадесеттри године после НАТО бомбардовања, Золтан Дани је испричао да се са Зелком, с којим се у међувремену спријатељио, редовно чује.
- Веровао је да је другачије стање и сви пилоти су били убеђени да у Србију доносе слободу и демократију. Схватио је да је позадина свега било нешто друго и да је Србија бомбардована из политичких разлога - прича Дани.
Золтан Дани, пуковник противваздушне одбране Војске Југославије, командовао је 3. ракетним дивизионом ПВО, 250. ракетне бригаде 27. марта 1999. године, када је његова јединица оборила "невидљиви" Ф-117, а и пилота Дејла Зелка у атару сремског села Буђановци.
О њему и америчком пилоту снимљена су и два филма - "21 секунд", а затим и "Други сусрет", редитеља Жељко Мирковића.
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
