Усташка НДХ основана је 11. априла 1941. године, а у јануару 1942. поглавник Анте Павелић издао је наређење да се установи парламент нове државе - Хрватски државни сабор. Његови чланови нису били бирани јер су све странке биле укинуте, већ их је постављао Павелић лично. Председништво је имало пет чланова, а један од њих био је Србин - др Саво Бесаровић, предратни адвокат, колега са студија и лични Павелићев пријатељ. Средином рата Бесаровић је постао министар у НДХ. Он је био само један од Срба који су имали истакнуту улогу у усташкој држави - рецимо да је од укупно 93 генерала у НДХ, 13 њих је било српског порекла, а били су на врло истакнутим положајима.
Наиме, доста аустроугарских високих официра Срба, Хрвата и Словенаца прихватило је погодности које им је понудила војска Краљевине СХС. Иако су поражени у нетом завршеном рату, нашли су се на победничкој страни, и то са вишим чиновима: командант ратног ваздухопловства Аустроугарске, генерал Милан Узелац, Рудолф Мајстер, адмирали Метод Кох, Драгутин Прица... Из те групе су поменута тринаесторица Срба који су се ставили у службу Павелићеве Независне Државе Хрватске, а да ствар буде и гора у тој квази држави имали су чинове генерала.
Србин рођен у Мађарској Милан Узелац (1867-1953), захваљујући истицању у служби, у чину потпуковника 1912. године био је постављен за првог команданта аустроугарског ратног ваздухопловства. За време његовог командовања, уочи и током Првог светског рата, аустроугарско ваздухопловство је нарасло у озбиљан и самосталан род војске. Његове ескадриле ратовале су на источном (руском), италијанском и балканском фронту. После рата настанио се у Петрињи, у Хрватској, и ту сачекао да му Министарство војске и морнарице Краљевине СХС повери реорганизацију војног ваздухопловства.
У пензију је отишао 1923. године, али је остао активан у југословенској авио-индустрији као акционар и члан управног одбора фабрике "Икарус".
Фото: Википедија
По успостављању Независне Државе Хрватске, у априлу 1941. године, одазвао се на понуду усташког режима да у чину почасног генерала активира у формирању ваздухопловства НДХ. Усташама је из политичких разлога било потребно да у својим редовима имају угледног и високорангираног Србина, што је касније коришћено у пропагандне сврхе како би се показала тобожња жеља за интеграцијом Срба у НДХ, а са друге стране да би се репресије и геноцид према Србима показао не као део пројекта етничког чишћења већ борбе против "нелојалних грађана". Узелац је напустио активну службу у новембру исте године, али је до краја постојања НДХ подржавао.
Прочитајте још
Генерал Милан Узелац ухапшен је по ослобођењу Југославије 1945. године, али је у затвору провео свега две године. Наставио је да прима војну пензију од нових власти све до смрти, 1954. године. Преминуо је у Петрињи.
Други по рангу Србин активан у служби НДХ био је Михајло Лукић (1866-1961). Рођен у Подравини на северу Хрватске, био је син професора музике. Као поданик двојне монархије завршио је војне војне школе у Аустроугарској и као њен војник учествовао у Првом светском рату. Нагли успон у војној каријери остварио је тек у војсци Краљевине СХС, односно војсци Краљевине Југославије у коју се активирао у чину пуковника.
Тридесетих година ХХ века упућен је у Француску на даље војно усавршавање, а потом је као професор руководио катедром стратегије на Војној академији у Београду. Пред сам Други светски рат унапређен је у генерала и постављен за команданта јединица које су имале задатак да спрече упад немачких снага преко Словеније. Пре прве битке предао им се, а у војску НДХ ступио је већ у априлу 1941. Хрватске војне енциклопедије данас бележе да је "великим ратним операцијама заповедао од краја 1941. до травња 1943. као заповедник 3. домобранског збора у Сарајеву. У том је раздобљу био у средишту најтежих битака у Босни и Херцеговини те је врло често сарађивао са Црном легијом Јуре Францетића". У преводу, између осталог, командовао је домобранима у биткама на Неретви и Сутјесци, у садејству са усташама. "Због великих заслуга за изградњу оружаних снага НДХ" добио је титулу витеза и, између осталог, одликован је "Хрватским тролистом 1. ступња с храстовим гранчицама".
Фото: Википедија
Носиоци тог одликовања поред њега били су иначе најокорелије усташе: Славко Кватерник, Јуре Францетић, Рафаел Бобан. Кватерник је иначе каријеру почео као ађутант Светозара Боројевића, а касније је постао најближи Павелићев сарадник, маршал НДХ и министар војни; друга двојица, усташа познати су по садизму и изразито монструозним методама које су примењивали над Србима. Опевани су у бројним усташким песмама.
Михајло Лукић се изјашњавао као Хрват православац и био један од оснивача пројекта марионетске тзв. "Хрватске православне цркве". Након рата осуђен је на десет година затвора. Одслужио је половину казне, а затим амнестиран. Умро је у Загребу, као пензионер.
"Витез усташва" био је и генерал НДХ Ђуро Груић (1887-1945), Србин из Сремске Митровице. Други светски рат затекао га је на месту команданта позадине у Генералштабу војске Краљевине Југославије. У служби НДХ се налазио на дужности начелника Генералштаба Хрватских оружаних снага и особа од највећег Павелићевог поверења, па га је чак пратио у посету Хитлеру у септембру 1944. године. Остао је упамћен по томе што је у време када се назирао исход рата, у пролеће 1945. године, инсистирао на наставку борби. Бежећи испред партизана склонио се у Аустрију, али су га Британци ипак изручили новим комунистичким властима.
Војни суд у Београду осудио га је на смрт. На суђењу је изјавио: "Велики број Срба православаца је био високо позициониран у Хрватској војсци, а велики број цивила, православаца и Срба своју су обавезу према држави одрађивали на друге начине." Стрељан је у јесен 1945. године, као једини од Павелићевих генерала српске националности.
Генерал Ђуро Драгичевић (1890-1980), био родом из Калесије у Босни, у аустроугарској војсци напредовао је до чина капетана. За исказану храброст у Првом светском рату одликован је Крстом витешког реда Марије Терезије, орденом који је укупно добило само 115 официра. Војну службу наставио је у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, а 6. априла 1941. године као пуковник, налазио се на месту помоћника заповедника противваздушне одбране југословенске војске. Као и предходно поменути, и он се одазвао Павелићевом позиву и ступио у службу НДХ. Од 1941. године био је командант артиљерије, а пред крај рата прелази у Берлин, где обавља посао представника оружаних снага НДХ при немачком Вермахту. По капитулацији Берлина, заробили су га Совјети, а наредних девет година провео је у логорима у Немачкој и СССР-у.
Фото: Википедија
Руси су га заробили, па је две године провео у логорима у Немачкој и још седам у СССР. Године 1954. трајно се настанио у Аустрији где и умире 26 година касније.
Велике "заслуге" за развој оружаних снага НДХ, имао је и православни Србин Федор Драгојлов (1881-1961), носилац хрватске титуле "витеза". За разлику од предходно поменутих Срба квинслинга његова војна каријера имала је другачији ток. По капитулацији Аустроугарске он се није активирао у војсци Краљевине СХС/Југославије већ је у родном Панчеву био директор Пиваре. По формирању НДХ сели се у Загреб, где постаје начелник једног одсека у Генералштабу. Следеће 1942. године добио је чин генерала, а 1943. био је начелник Генералштаба војске НДХ. Руководио је војним операцијама у Босни у којима су почињени небројани злочини над Србима. Пред слом НДХ одлази у Аустрију где Британци одбијају да га изруче Југославији иако је имао статус ратног злочинца, па се преко Италије одселио у Аргентину. Све до смрти водио је усташку пропаганду против СФРЈ.
Фото: Википедија/Архива Новости
Ови официри били су на служби у домобранима, регуларној војсци НДХ која је стварана и попуњавана мобилизацијом и регрутовањем Хрвата и Муслимана. У Павелићевој држави био је организован посебни милитарна организација - усташка војница, партијска војска и ударна песница усташког покрета, попут Вафен-СС (есесовци) који су били за Нацистичку партију.
У тим редовима срвстане су усташе које су активирани на добровољној бази и посебно се истицали по зверствима и монструозности према голоруком српском становништву које се затекло у оквирима марионетске квази државе НДХ.
Највиши чин у њиховим редовима био је крилник, а имали су га само истакнути појединци: поменути Славко Кватерник, министар одбране Анте Вокић, а посмртно ову титулу је понео и злогласни Јуре Францетић, командант "Црне легије". Чин крилника за живота је стекао је и Душан Палчић (1881-1963), православни Србин рођен из Загреба. Овај аустроугарски па југословенски официр у каснијом служби НДХ обављао је посао начелника Државне радне службе, устројене по узору на истоветну нацистичку институцију. Једногодишње учешће у њој била је обавеза прописана за све грађане оба пола пола између 19 и 25 година живота, а њен командант Душан Палчић носио је звање државни вођа рада. Због своје активности у НДХ никада није одговарао. Умро је као пензионер у Загребу, а сахрањен у породичној гробници на Мирогоју.
Домобрански генерал Милан Десовић (1895-1960) рођен је у Пљевљима. Био је официр у Војсци Краљевине Југославије, а у НДХ је од јесени 1941. до лета 1942. командовао је делом хрватске дивизије која се борила на Источном фронту, за шта је добио немачки Гвоздени крст. Након тога био је заповедник у Петрињи, а потом и војни изасланик НДХ у Берлину и Братислави. На крају рата заробили су га Американци и 1946. предали комунистичким властима. У Југославији је наредне године био осуђен на петнаестогодишњу робију, али је 1958. године пуштен на слободу. Емигрирао је у Немачку и умро у Минхену 1968. године.
Јован Искрић (1884-1963), родом је из Банатског Карловца, учествовао је у Првом светском рату као аустроугарски официр у офанзивама на Србију. Ту је задобио тешку прострелну рану на плућима, али се по опоравку поново вратио у строј. Припадао је ексклузивној групи од 115 официра који су одликовани Крстом витешког реда Марије Терезије. После рата био је официр у Краљевини Југославији, а од 1941. у НДХ. Чин генерала добио је 1944. године, а умро у Загребу 17 година касније као пензионер. Такође, никада није одговарао пред судом.
Фото: Википедија
Занимљиву али несхватљиву чињеницу представљају случајеви појединих Срба квинслинга из НДХ који су без последица, чак и боље прошли од многих Хрвата чланова високих функција геноцидне творевине НДХ.
Једини који је, уз стрељаног Ђура Груића, искусио казну до краја је Звонимир Стримаковић (1891-1974), Србин из Загреба. Као официр од каријере, у НДХ је заповедао јединицама које су се бориле против партизана и, између осталог, био заповедник целокупне коњице. После рата одлужио је 20 година робије у Старој Градишки, упорно одбијајући да се покаје. Умро је у родном граду у 83. години.
Мирослав Опачић (1881-?) потицао из сеоске породице са Кордуна, и био је активни аустроугарски и југословенски официр. Други светски рат дочекао је као генерал и одмах се ставио у службу НДХ. Био је надзорник техничких трупа Копнене војске. О његовој послератној судбини ништа се не зна, осим да је примио римокатоличку веру.
Јован Прибић (1885-?) имао је чин генерала у југословенској војсци, а у службу у НДХ ступа 1941. године. Уз његово име у енциклопедијској одредници "Списак генерала и адмирала Војске Краљевине Југославије" стоји: "Одведен у заробљеништво 1943. године, после рата није наставио службу". Остали подаци нису познати.
Још једно име на списку Срба генерала у НДХ био је и Милош Ожеговић. Подаци о њему још су оскуднији. У напред поменутом "Списку генерала..." стоји само: „Милош Ожеговић (1886-1944), пешадијски бригадни генерал. Пензионисан 1942. године".
Београђанин творац тзв. "Хрватске православне цркве"
Указом Анте Павелића од 3. априла 1942. основана је неканонска тзв. "Хрватска православна црква" (ХПЦ), као резултат малициозне политике НДХ да јавности прикаже како нема прогона над Србима у Хрватској, те да се са друге стране онемогући и анулира присуство Српске православне цркве.
Фото: Википедија/
Руски емигрант, одбегли калуђер Гермоген постављен је за патријарха ХПЦ, а велику улогу у техничким пословима одиграо је Милош Оберкнежевић.
Београђанин који је у свом родном граду (рођен 1910) завршио Правни факултет, пред почетак Другог светског рата био је службеник и правни саветник у администрацији Српске православне цркве у Сремским Карловцима. Уочи самог рата мобилисан је као судски капетан, а у априлу 1941. заробљен је у Срему, који је припао НДХ. Пуштен је "захваљујући посредовању хрватских пријатеља", а Павелић му је поверио организовање "ХПЦ". Оберкнежевић је аутор црквеног устава и докраја рата Гермогенов секретар.
Након неколико година проведених у затвору после рата, иселио се у Венецуелу, где је имао кафану. Повремено се оглашавао у часописима усташке емиграције. Не зна се када је умро.
БОНУС ВИДЕО:
