Македонски медицински опијум, који се због високог квалитета "папрено" продавао на светском тржишту, прво су откупљивале водеће европске фармацеутске компанија, да би након 1928. године готово читаву југословенску производњу опијума преузеле америчке компаније, пише нови број хрватског Часописа за савремену историју.

У тексту се у неколико фаза реконструише мало познате аспекте извоза квалитетног македонскога сировог опијума америчким фармацеутским компанијама 1930-их, када америчко-југословенски односи "прелазе домен привредне сарадње".

До 1928. америчке фармацеутске фабрике биле су 16. профитабилна грана индустрије, а у "златној ери" фармацеутске индустрије (1930–1960) достигле су и задржале прво место, пише Владан Јовановић, историчар са Института за новију историју Србије и напомиње да су међу оснивачима фармацеутских фабрика широм Северне Америке доминирале породице немачких миграната.

Фото:Профимедиа

 

Потражања за наркотицима на максимуму

Потражња за наркотицима у то доба била је јако велика. По подацима шефа Савезне канцеларије за наркотике Харија Ј. Анслингера, током 1931. у Сједињеним Америчким Државама било је око 140.000 зависника, а слободније процене ишле су и до милион особа. Томе је погодовала неконтролисана прерада опијума, која се видела и у самом Њујорку, где се почетком 1920-их месечно производило 8,4 тона хероина. Ситуација је постала сложенија када се у посао с опијатима укључила њујоршка мафија, напомиње Јовановић.

Главни добављач и дистрибутер хероина из немачких фабрика био је Арнолд Ротштајн, а сицилијански емигрант Чарлс “Лаки” Лучијано одржавао је везу с париском организацијом Елиеја Елиополоса, сина грчког дипломате у Турској, који је од 1927. кријумчарио опијум и хероин у Француску, САД и на Далеки исток.

Крајем 19. века, када је амерички Конгрес доносио прву опијумску забрану како би заштитио своју белу популацију, турски велепоседници су у Повардарју засејали бели мак.

Македонски мак најквалитетнији на свету

У том делу Турског царства, захваљујући агробиолошким предностима македонског земљишта, мак је добро успевао и постао је међу најквалитетнијим у свету. Садржавао је 14 до 16 одсто морфјума, за разлику од нпр. кинеског, у коме је проценат морфијума износио 3 до 5 одсто. Сељаци су се брзо уверили у исплативост прикупљања "смеђег катрана" са његових зарезаних стабљика, истиче аутор.

Већ у последњој дееценији XИX. века у долини Вардара производило око 70 тона сировог опијума годишње, који се потом извозио преко Солуна. До 1928. извозио се претежно у Немачку (55 одсто) , Швајцарску (25 одсто) и Француску (10 одсто), а само 1928. извезено је 145 тона македонскога опијума.

Од 1929. до 1934. готово читаву годишњу производњу откупљивале су америчке фабрике, након чега долази до периода пословања турско-југословенскога Централног бироа, обележеног међусобним опструкцијама и ривалством на америчком тржишту, а све завршава фазом када је степен илегалне прераде и кријумчарења дроге у Југославији угрозио односе са САД уочи избијања Другог светског рата.

Према службеним подацима Министарства пољопривреде, из југословенске монархије јр од 1927. до 1939. извезено укупно 668 тона сировога опијума у вредности од 386 милиона динара. На годишнем нивоу то је износило у просеку 42 тоне опијума вредног 29 милиона динара, што је одговарало нпр. просечним годишњим буџетским приходима читаве Вардарске бановине. С обзиром да је у Краљевини Југославији годишње кријумчарено 8-10 тона опијума, може се закључити да је готово четвртина легалне производње заправо била у илегалном промету, истиче Јовановић.

Фото:Јутјуб принтскрин/@HuntleyFilmArchives

 

 

Ако се томе дода шверц готових деривата опијума (морфијума, хероина и кодеина) у САД и повезаност београдских и скопских кријумчарских организација с водећим европским мрежама за транспорт дроге преко Атлантика (Елиопоулос, Бацула, Раскин), онда и појачани интерес Друштва народа и америчке дипломатије за ситуацију у Југославији од краја 1937. постаје разумљивији.

Директни притисци америчког амбасаде у Паризу, при којој је ђеловао сервис за праћење кријумчарења наркотика, утицали су на југословенске власти да пооштре законодавство и тиме барем на тренутак зауздају све агресивнију криминализацију некада перспективне пољопривредне гране.

Током Другога светског рата британске, иранске, индијске и мексичке луке постале су нови извори илегалног дотока сировога опијума у САД уместо до тада активних југословенских, италијанских и кинеских пристаништа, која су услед ратних деловања била потпуно одсјечена, закључује Владан Јовановић.

(Вијести.ба)

 

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".