Серија „Нечиста крв, грех предака“ прати догађаје који су се дешавали пре оних, добро познатих, у роману Боре Станковића, дакле пре „Нечисте крви“. Кроз бројне патње приказан је тежак положај жена у српском патријахалном друштву.

Фото: РТС принтскрин

 

 

Наш народ има дугу историју и традицију, па када погледамо иза себе знамо за многа правила и обичаје који у Србији постоје још из периода паганских Словена, преко доба Немањића, па све до Турака. Како се кроз историју много тога мењало, почевши од вековног ропства, преко бројних ратова и страдања, изменила су се и многа веровања, али и обичаји који су се практиковали у одређеним периодима.

Чињеница је да су многи обичаји искорењени временом, а за то постоје и више него добри разлози. Иако се много тога у нас Срба споро мења и често се чини као да јуримо за светом који ненормалном брзином напредује, ипак не можемо да не приметимо да смо направили велики помак када је у питању култура, просвећеност и уважавање свих аспеката живота, посебно у сфери поштовања и величања жена.

Без икакве сумње можемо да кажемо да је традиција важна и то се показало, пре свега у нашим хришћанским убеђењима која носимо у себи још од оних давних времена када смо као пагански Словенски народ примили Хришћанство.

Шта је снохачење?

Снохачење подразумева интимни однос између свекра и снаје и обичај потиче још из доба Јужних Словена. Чин се упражњавао углавном због сексуалне незрелости или одсуства сина. Обичај је успостављен 1878. године, а кажу да је трајао све до повлачења Османског царства са наших простора, и да је искорењен тек крајем Другог светског рата.

Фото: Јутјуб принтскрин/This and That Productions

 

 

Тврди се да је био распрострањен на подручју Поморавља и у Врању и да је настао из "чисто практичних разлога“ и преносио се с колена на колено.

Када би се малолетни младић оженио старијом, одраслом женом у том случају би отац обављао брачну дужност. Често су се рађала и деца из односа између свекра и снаје, а снохачење би упражњавали до синовљевог пунолетства.

Снохачење у нашој књижевности

Вероватно је једна од најпознатијих сцена српске књижевности управо она из чувене „Нечисте крви“ Боре Станковића, када описује ноћ у којој се прославља венчање Софке и малога Томче.

У једној од сцена пратимо газда Марка који је трећег дана свадбе љут што се гости разилазе и криво му је што су отишли баш они који су са својим снахама „живели“, а он сад не сме. Проклиње покојног оца и тог сина, који му није син него брат (мисли се на Томчу).

Од жене тражи признање да је спавала са свекром, што она пориче, а он је удара. До Софке допиру јауци и она стрепи и чека, али газда-Марко, узјаха коња и у бесу га удари ножем. Од тог дана газда-Марко се није вратио кући. На крају стиже гласник да је убијен, а Софка је била убеђена да је он због ње свесно отишао у смрт. Кад су га нашли, још је био жив, али је покидао завоје и искрвавио до смрти.

Дакле, Бора Станковић је трагове овог чудног обичаја забележио у свом делу, а наводно су га практиковале све класе друштва, без обзира не етничку припадност и вероисповест и нико га није сматрао грехом. Чак су ти млади момци чије су супруге обављале брачне дужности са њиховим очевима, овај обичај преносили на млађе генерације и понављали га када би одрасли.

(Крстарица)
 

 

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".