Истичући да рад пред телевизијским камерама никада није досадан, Воја је далеке 1994. године за часопис "Сабор" испричао неколико анегдота о томе шта се догађало када снимање емисије није текло по плану. Између осталог, он се присетио и ситуације у којој је глумица Даница Максимовић на снимање живе емисије дошла у алкохолисаном стању. О згодама и незгодама водитељског живота прочитајте у тексту који преносимо у целости:

Не сећам се ко, али неко је рекао: "Благо ономе ко ради на телевизији - њему никад није досадно". Слажем се. Стално се нешто дешава - испред камере, или иза или око ње. А кад се томе дода и да проклета стварчица као што је камера све види, нажалост и оно што не треба, баксузлука колико хоћете. Али, малери су саставни део посла и зато их доживљавам као авантурице којих се радо присећам и слатко препричавам.

Мој први "важан" баксузлук везан је за Студио Б где сам, пре десетак година, радио као водитељ. У то време важило је правило да уз хонорарце, као што сам био ја, обавезно седи и стални водитељ. У овом случају то беше Роберт Клајн. Осим мене, и тонац и музички сарадник беху хонорарци. А мом креативном колеги Клајну ђаво не даде мира па, не желећи да будемо статични, зачас испребаца каблове и... Он је остао на Првом, док је мене сместио у студио Другог програма који се тада није емитовао ноћу.

Фото: В. Данилов

 

 

Смрсили му каблове

Тог поподнева у студију затекосмо гомилу остатака хране, изгажене и разбацане по поду, столовима и ћошковима. А на вратима женског тоалета видио је један велики пробушени балон. Било је очигледно - екипа која је пре нас дежурала нешто је прослављала. Нисмо се много освртали на хаос јер јер то не беше први пут, касније се показало ни последњи, већ прионусмо на посао. Радили смо до пет ујутро.

По завршетку емисије отишао сам право у кревет. Касно поподне пробудио ме је телефонски позив тадашњег уредника Студија Б који је тражио да напишем извештај о томе шта се догодило претходне ноћи јер после нас тонац никако није успевао да стартује програм - стално су се мешали гласови са Првог и Другог канала. Одмах ми је било јасно да је мој колега Клајн, одушевљен успехом свог експеримента, заборавио каблове да врати на своје место. Али, то нису били наши једини греси. На душу нам ставише и изгажену храну, па закључише да се неко од нас, после преждеравања и напијања, добро исповраћао. А колегиница која је водила јутарњу емисију "Београдске разгледнице" уместо пробушеног балона видела је презерватив који је неко од безобразних представника јачег пола намерно баш ту окачио.

Иако нисам био крив ни за једну од ствари кое су се те ноћи издешавале, ова више симпатично - глупа него баксузна ситуација имала је за последицу суспензију од десетак дана што је десетковало мој, ионако бедан, хонорар.

Фото: Репринт Сабор

 

После неколико година напорног рада, углавном хонорарног, успео сам да се афирмишем и направим медијски бум емисијом "Трик шоу" на Трећем каналу београдске телевизије. Добро, претерао сам, није баш медијски бум, али у сваком случају колегиница Маја Милатовић, сада Караклајић, и моја маленкост оставили смо некакав печат. Баш у овој емисији баксузлука беше у избиљу, тим пре што је "Трик шоу" ишао уживо па је непредвиђених ситуација било чак и превише. Највише пехова беше у игри "О соле мио" у којој су гости певали уз вокмен. Често се дешавало да батерије исцуре или да вокмен нестане, да гости дођу на невиђено или у припитом стању. Тада смо Маја и ја морали брзо да реагујемо, да се довијамо, измишљамо на лицу места и, пре свега,  публику убедимо да "баш тако треба". Мислим да смо у томе били прилично успешни, али само зато што смо имали више среће него памети.

Летњу турнеју по градовима Србије 1990. године и прво гостовање "Трик шоу" у Обреновцу никад нећу заборавити. Први пут смо радили под отвореним небом, у башти хотела, па смо се прибојавали проблема са чујношћу. Осим тога, плашили смо се да неко од гостију не дође, да не не цркне рефлектор или, не дај Боже, камера... Срећом, све нам је ишло од руке. Међутим, нико није очекивао да у граду са термоелектраном проблематична може бити струја. Тек што се емисија залауфа - кврц - нестаде струје. И тако три пута, са паузом од десетак минута. Изгледало је као да из сауне идете на купање право у ледену реку, па опет у сауну.

Фото: В. Данилов

 

 

"Боб Дилан" непожељан

Баксузне ситуације пратиле су и емисију "Кабаре Трећег канала" у којој су гостовале познате личности из културе, спорта, науке и уметности. Политика ме никада није занимала, као ни то ко којој странци припада. Интересовала ме је само публика која ће госте "Кабареа" упознати у другом светлу. Тако сам једном приликом у емисију позвао Небојшу Јанковића, новинара београдске телевизије који се гледаоцима представио као певач Диланових песама. Емисијом сам био изузетно задовољан, па сам жељно ишчекивао дан приказивања, а када је и он коначно дошао - емисија није ишла?! Од главног уредника затражио сам објашњење, а одговор је био да нисам пријавио госте који су учествовали у емисији. Међутим, главни разлог беше тај што је по мишљењу публике и других гостију у "Кабареу" а међу њима су били Мира Косовка, млади београдски глумац Срђан Милетић и још једна дама, али не сећам се која, Небојша Јанковић био непожељан. Емисија је остала у архиви, али с обзиром на несташицу трака, до сада је вероватно већ и преснимљена.

Највише мука задавало ми је кашњење гостију или проблем који сам имао с глумицом Даницом Максимовић. Било је то у јесен 1991. године када је кренуо нови циклус емисија "Кабаре". У мушкој екипи били су Ера и његови другари из групе "Вампири", а у женској сестре Баруџија и госпођа Максимовић. Глумица се појавила у не баш пријатном стању - емотивно растрзана и под утицајем алкохола. Уз извињење, објаснила ми је да је обећала да ће доћи и дошла је, иако се тог дана у фирми догодила велика трагедија - колегин син погинуо је у рату. Зато је била очајна. Међутим, госпођа Максимовић је у току емисије толико испадала из клишеа да је то постало непријатно и неукусно. Покушавао сам ситуацију максимално да контролишем, али уз енергију и количину духа госпође Максимовић то је било готово немогуће - поготово што је програм ишао уживо. Ипак, некако сам изгурао, а после емисије преселили смо се у ресторан Центра "Сава" и наставили са песмом. Ништа не би било страшно да касније госпођа Максимовић није, такође у једној ТВ емисији на питање новинара да ли је "Кабареу" била припира, изјавила да није већ да јој је емисија била страшно досадна па је то својим понашањем и показала. На срећу, у својој архиви још чувам ову емисију. Да ли случајно или намерно - не знам.

Фото: Алекса Станковић

 

Једино што не сматрам малером то су незгоде са колима. Док се други људи у таквим ситуацијама хватају за главу - ја се смејем. Зашто? Зато што знам да ће се нешто лепо догодити.

Тако сам први пут у априлу 1991. године ударио голфа. Тог дана Црвена звезда је играла против Бајерна, победила и стигла у финале Купа шампиона.

Прошле године у октобру, журећи ујутро на посао, помало нервозан, затичем на паркингу кола чије је задње лево крило било тотално уништено. Хтео сам да уједам од беса јер емисија коју сам имао са Бајагом само што није почела. Брзо сам се о'ладио јер сам знао да ме тек очекују лепе вести. И овог пута био сам у праву. Уследиле су похвале и честитања за емисију коју сам урадио са Бајагом и коју убрзо прогласише најбољом на Радио "Пингвину".

Непуне две недеље касније имао сам један чукањац у граду. Међутим, истог дана сазнадох да ћу радити леп новогодишњи пројекат на Трећем каналу. И не само то, напредовао сам у служби и постао шеф водитеља на Радио "Пингвину". Зато сам одлучио да кад ми у животу не иде баш најбоље, седнем у кола, ударим у прво дрво, одем кући, сместим се покрај телефона и чекам лепе вести.

БОНУС ГАЛЕРИЈА: Слике из приватног албума - Рада Ђуричин

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 4. априла 1994. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".