Каква је то кафана била говори и податак да је ушла и у књигу социолога др Драгољуба Б. Ђорђевића која се зове по песми. Прво се звала "Два пајдаша", да би касније кафана добила назив по свом газди Радету Живковићу Џерими. У почетку није била на добром гласу. Смештена у предграђу, није спадала у мондиш нишке кафане, нити је намеравала да се с њима такмичи, али је управо та кафана која се налазила покрај ауто-пута "Братство-јединство" ушла у душе многих Нишлија и путника намерника.
Из угла социологије кафане Ђорђевић свестрано анализира лик Радета Џерима - његов однос са мештанима, значење његовог ретког надимка "Џерима", његово газдовање кафаном, анегдоте о њему и он као заробљеник кича - који је заједно са својом кафаном "Џерима" постао легенда и опеван у популарној песми "Казуј, крчмо, Џеримо", која је већ ушла у фонд српске традиционалне музике.
- Џерима је непогрешиво препознавао "сроднике", људе сличног кова, и према њима се односио попустљиво, од тога да су могли дуже остати у кафани, значи и када је за већину већ важио фајронт, дотле да им је позајмљивао паре како би могли да се "проводе", плаћају музику и наручују иће и пиће. Такви су га ретко изневеравали - пише између осталог др Ђорђевић.
Живковић, иначе бивши аутопревозник, на крају кафанске вечери, која је истицала увек после поноћи и прописаног радног времена, често је био на мукама са муштеријама, како да их приволи да напусте објекат. Просто напросто, и "сува и мокра браћа", уљудни и пијани посетиоци, нису олако желели да се удаље. Кафеџију је почесто хватала нервоза, и тада је знао да буде непријатан и груб, да виче и силом изгони ноћобдије уз омиљену реч "раус".
- У крчми Џерима често је било и инцидената, туча и ломњаве чаша, флаша и инвентара, па је газда свагда био приправан да на време реагује. Држао је мотку испод шанка, и кад неко почне да прави неред он очас извади мочугу и онда је покаже реметиоцу након чега би се овај примирио - једна је од анегдота која се препричава.
Нимало није било лако и пријатно бити власник периферијске механе, у којој је знала да завлада "друмска култура", али је Џерима био крчмар какав се пожелети може, иако није на сваки калуп стављан, јесте добар човек, простодушан и лафчина.
Крчма "Џерима" је поодавно затворена, сада је само руинирани објекат који стоји поред аутопута и подсећа на једно време када су у њој наступали многи у то време славни музичари. И Раде Живковић, власник кафане, нас је напустио пре шест година. Ипак, захваљујући песми они ће живети.
Анегдоте:
Келнер зове Џериму и саопштава му да један гост неће да плати цех.
Џера му приђе и пита га: „Јел ‘оћеш да платиш?“
Гост: „Нећу. Ја сам правник и могу да ти затворим кафану.“
Џерима му се дерне: „Па, читава нишка комуна не може да гу затвори
- ти ћеш да је затвориш!“
Истера га и појури мотком; гост се безглаво сјури низ аутопут.
∗
Дошао у кафану главни санитарни инспектор који, иначе, има право да затвори такве објекте. Сви се поплашили, па и Раде Џерима. „Ништа, ништа“, вели инспектор, „само сам навратио да се уверим да ли заиста Џера чува овце у црном оделу, белој кошуљи, машни и ципелама“.
∗
Џерима седи у крчми, а за једним попуњеним столом у ћошку весело
друштво добро једе и пије.
„Газдо, дај наплати“ – обраћају ме се гости.
Прилази Раде с неким папирићем и од ока им саопштава цифру.
Они га гледају збуњено: „Много је Џеро, где је рачун?“
Џерима им се брецну: „Ја то знам напамет, какав рачун!?“
„Е, па, не може тако…!“ – стадоше да жустро негодују.
Џера их брзо прекида: „Ма ‘кол’ко дате.“
И дадоше по свом нахођењу
(Нишке вести)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
Прочитајте још
