Уз Мију Алексића, вероватно најбољи комичар на овим просторима.
"Паја и Јаре", "Камионџије", "Сервисна станица", "Љубав на сеоски начин", "Врућ ветар", "Пут око света" су само нека од остварења у којима је играо и изазивао код људи једну од лепших емоција - смех.
Миодраг Петровић рођен је на Светски дан шале, 1. априла 1924. године у Крушевцу. У родном граду завршио је гимназију, где је у драмској секцији и почео да се бави глумом.
Фотографија на којој су великани нашег глумишта, Миодраг Петровић Чкаља и Радмила Савићевић, настала је 1943. године, а у питању је представа Ђидо.
Након Другог светског рата уписује Ветеринарски факултет, али наставља да аматерски глуми у КУД "Иво Лола Рибар". Убрзо постаје члан Драмског студија Радио Београда, где и почиње његова популарност учествовањем у емисији "Весело вече".
Прочитајте још
У првој серији ТВ Београд - "Сервисна станица" тумачио је једну од главних улога, кувара Јордана. Први пут се појавио на филму пре 60 година. У питању је била споредна рола у "Језеру" Радивоја Лоле Ђукића. Остало је историја.
Фото: Архив Борбе
Још као дете добио је надимак по коме га је публика упамтила. Наиме, једном приликом је ишао на пецање са друговима из школе и тражио је да му додају штап. Тачније - чакљу. Ипак, уместо те речи, Миодраг Петровић је изговорио Чкаља. Према Чкаљином личном сведочењу, његов пријатељ, извесни Јефтић, почео је тако да га зове, а остала деца у друштву су веома брзо прихватила надимак јер је Миодраг "био мршав и осушен попут гране". Јефтић није ни слутио да је смислио омиљени надимак свих будућих генерација на простору бивше Југославије. Фото: Јутјуб принскрин
У јавности се често причало како се Чкаља и Павле Вуисић нису волели, да се нису слагали па чак иде дотле да се шушка како нису ни говорили.
"Волели су да се чују, водили озбиљне разговоре, никаква мржња није постојала. Ћале је рекао - нека се два глумца мрзе, али да направе тако нешто добро и биће супер. Деда јесте имао своје жуте минуте, црне дане. Седи сам, има своје време, али то свакоме треба, понекад", рекла је Јована Петровић у једном интервјуу.
Фото: Архив Новости
Неретко се у медијима писало да је Чкаља умро тужан, у беди, усамљен...
"Тачно је да га нико није испратио када је отишао у пензију. Само чувар који је рекао - желим вам све најбоље. Заклео се да неће никад да крочи у БДП где је провео радни век. Толико је то тешко њему падало да није могао да гледа моју премијеру у истом позоришту. Тужан? Замисли поред мене да буде тужан! Лупетају глупости! Била је 1998. година. Није могло ништа да се каже против Слобе, било кога, диктатура. Јави се жена из неких новина да дође. Ја кажем деди да да подршку опозицији:
Фото: Архив Новости
"Напиши да, ето, једва крпиш крај са крајем, једеш кости, мало грицнеш из контејнера, кажем му."
Као да испадне фора. Истина је да то није био он, него је проговорио у име хиљаде, милиона пензионера, уметника. Деда је, хвала Богу, имао нас, имао пензију, баба имала пензију, али хтео је да подбоде још мало власт Милошевићеву. Сада они ваде тај интервју, крпе га. Наш народ је буквалиста! Ја мислим скапираће, знају деду какав је шаљивџија, али…", открила је Јована Петровић.
Фото: Архив Новости
Умро је у својој 80. години живота у Београду, 20. октобра 2003. године, а није желео да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, већ међу обичним светом и у кругу своје породице.
Фото: Архив Новости
Чкаљи у част у Београду је постављена спомен-плоча као и у Балшићевој улици у Крушевцу у којој је одрастао.
Чкаља је један од броњих Чарапана који су обележили културну сцену бивше и садашње земље, а родни град им се одужио на разне начине, а једна од њих су и бисте на Тргу глумаца у Крушевцу, у близини позоришта.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
