Одлазак мајке највећа му је траума у животу. Након тога, цела породица га се одрекла, па је завршио на хладном београдском плочнику. Запао је у лоше друштво, а једини извор прихода били су му повремени наступи по кафанама.
- Хвала свим дивним људима који су ми у животу на било који начин помогли. Претходних дана ми се јавио велики број људи, а многи од њих помогли су ми у виду хране, смештаја, превоза... Сви они су желели и желе да ја успем - рекао је Симовић гостујући на ТВ Пинк.
Испричао је да је у хранитељским породицама завршавао стицајем различитих околности. Оца никада није упознао, иако му је више пута упућивао јавни апел преко телевизије. Каже да је рођен 1997. након чега је одведен у Центар за социјални рад у Смедереву.
- Ујак је одвео мене и моју мајку у Центар за социјални рад и оставио нас ту. Велики део приче фали, а око моје пете године доспевамо код баке која нас је примила. Одлазак мајке десио се око моје шесте године и страшно ме је болео. Док је одлазила рекла је: "Држите га да не крене за мном" - прича Тадија.
Каже да су за њега у крају говорили да је ненормалан и хиперактиван, а бег од свега углавном је тражио у певању.
Прочитајте још
- Нисам знао зашто ме је мајка оставила, тек после 12 година ми је рекла да је желела неки други живот, живот без мене - каже.
"Немаш шта да изгубиш"
У школском периоду и адолесценцији, како каже, хтео је да се истиче у сваком смислу. Ишао је прљав, бежао са часова, ухватио се лошег друштва и заједно са њима правио проблеме. Друштво му је говорило реченицу која је потом постала његов мото: "Немаш шта да изгубиш".
- Нисам се дрогирао нити се коцкао, јесам пио, крао сам, углавном глупости. Стидим се тога и желим да младима поручим да такве ствари не раде. Таман сам се после тога смирио, нашао девојку, верио је, почео да живим како треба - полиција ме је ухапсила због крађе! Преплакао сам 52 дана колико сам провео у притвору - присећа се овај младић.
Каже да је у Митровици, у притвору, био омиљен и међу затвореницима, и међу чуварима и припадницима МУП. Свакодневно им је, каже, певао и спремао храну.
У периоду када није имао ни хранитељску породицу ни кров над главом, спавао је, каже, код главне железничке станице.
- Тешко је, спаваш на асфалту на -20, једеш сендвиче из канте, полиција те легитимише. Срећа је што сам имао пријатеље какве сам имао и људе који су ми безусловно помагали - каже Тадија.
Тадија је, иначе, у међувремену постао кувар. Данас има супругу и девојчицу од годину и по дана.
(Телеграф)
