Bojana Stupar je definitivno uspešno odgovorila na zadatak. O njenoj poeziji je opširnije pisao pesnik, pripovedač i esejista Milutin Ž. Pavlov. Ilustracije je radila Biljana Mirosavljević Savić.
PORODIČNA ZAVRZLAMA
Ma koliko da nam se, u magnovenju, pričinjava da dečji pesnici sliče jedni drugima, varamo se, vraški je zapetljano to opisanije za decu, jer junaci njihovog lirskog stripovanja, ta magnovenja otklanjaju. Foto: Biljana Mirosavljević Savić
Čim otvoriš prvo pesmoslovlje dečje pevanije Bojane Stupar osmehnuto će ti namignuti njena lirska jednostavnost i „ne smeš da se nećkaš” nad njenim rimama dok ne razlistaš sve te njene rotkve, blitve, spanać, kelerabu sa graškom i šargarepom po strofiranom jelovniku redom, gled u šareni nedogled. Opusti se, pred dečjim očima u prizivu krojača sreće i shvatićeš da “... nije teško/ ovaj svet voleti/ ljubavi se retko/ može odoleti“. U stihovima Bojane Stupar, (PESME PO ŠAVU SKROJENE, Prometej — Novi Sad, 2022), biva ti jasno kako će jednog dana, tamo neka teta, spremna za muke svakojake, izrasti iz puberteta.
Pesnikinja ume da veze snovito od „trave do gnezda“ uz napomenu, pred decom, da je i sama moljac knjiški: „Dok se u čvor knjige veže naša mama/ srce nam se steže i tuga nas slama/ knjiga joj često bude ispod miški/ uhvatio mamu virus, ali knjiški.” Foto: Biljana Mirosavljević Savić
Šaljiva intonacija ove lepršave pesmarice jeste fina porodična zavrzlama koja usputno pripoveda o odrastanju i kadšto o detinjarijama odraslih pustahija i frkadžija. Sročena pevljivost ove poetese promišljeno zagleda u trke, zbrke i frke, zbrkanog familijarnog okruženja, uočavajući kako dečje noge rastu od jutra do sutra i van čitalačkog zanosa mame iliti ujne.
Pevljivo sročene ukrštene i paralelne rime, uz punu vedrinu grupisanih vokala, telegrafišu: „Ne gledaj ljude nikada kroz muku/ poštuj jednako i zanat i struku (...)// Upitaj sebe u životu ko si/ svako je ono što u sebi nosi.“ Jednostavan didakt, jasno i pamtljivo kao, recimo, stihom oslikani „Šmeker“ sa naočarima na nosu, bez kompleksa: „Šmeker pravi ja sam/ nije ni to lako/ naočare ne može/ da nosi baš svako.”
Sve je tu u modi koja traje kao i trotinet za upornu baku koja: „Kao neka cura/ a uz sve je jaka/ pa trotinet gura// Iz prikrajka deda/ sakriven u lozi/ krsti se i gleda/ kako baba vozi.” Svakodnevne uvrnuto spevane nužne ludosti razbijaju svekolike teskobe sve do hepienda lirskog pletiva strofirane veselosti: „Znamo da pišemo,/ čitamo, brojimo,/ hajde detinjstvo/ lepše da skrojimo“ uz prefinjeni štim „Četiri šolje” koje zinulo gutaju belu kafu. Ova valjano skrojena poezija za decu smišljeno je snovita u vazda budnim realijama.
Pročitajte još
U stihovima Bojane Stupar mašta ne dangubi ni u hvatanju zjala dok se raste uz komšije fine, uz familijarne tetke i stričeve sa nakrivljenim kačketima iliti dunkl šeširima. U ovim stihovima i mrak se razvejava u bele laste kada majka „zagrli svog junaka/ i spusti nežni poljubac na lice”. Ovo stihovano strofiranje, fino je ilustrovano rukom Biljane Mirosavljević Savić, prijatna je dečja „pametologija“ rečeno po autorki, za prinčeve čije čarape rastu u hekleraju za cipele i princeze sa kikama, bez strogoće, u svetlucavom ogledalu porodičnog karusela. Foto: Biljana Mirosavljević Savić
Sažeto, deci od poetese, fine muke koje odrastanje znače, lično, sasvim lično i zajemčeno od Bojane Stupar, tek da se, usputno, ne zaboravi.
Milutin Ž. Pavlov
BONUS VIDEO:
