Mladi pesnik Nikola Rausavljević je kao dete proživeo jedan od najtužnijih istorijskih događaja koji je zadesio srpski narod, ratnu operaciju "Oluja" u kojoj je hiljade Srba napustilo svoje domove iz Hrvatske. Nikola je svoju bol za rodnim Karlovcem zamenio poezijom koja podseća na ovu tragediju, tako da uvek kada je čitamo možemo pred sobom videti lepotu krajiškog predela, ali i osetiti besmisao rata i golemu tugu zbog stradalih. On je u intervju za Nportal govori o svom stvaralaštvu, poziji i kratkometražnom filmu "Prag" koji je posvećen ovoj tragediji.
Zbog čega si se odlučio za poeziju i film kao sredstva za oslikavanja ove migracije?
- Poezijom se bavim, čini mi se, ceo život i ona je naprosto deo mog bića. Organizovao sam mnogobrojne večeri poezije i trudim se da promovišem mlade pesnike kad mi se ukaže prilika. Osim toga, pišem i recitujem, tako da je poezija prirodan način izražavanja. Film je došao sasvim slučajno, kroz razgovor sa rediteljem Nikolom Živkovićem i direktorom fotografije Tiborom Vargom. Naprosto, imao sam sreće da se sretnem s tim ljudima. Kako smo već 2021. godine snimili kratkometražni poetski igrani film „Oluja“ , ovo je bio prirodan nastavak kako bismo zaokružili priču o dešavanjima devedesetih. Zajedno smo želeli da dočaramo emociju, ono što ostaje posle rata. Smatram da umetnost može da dotakne ljudsku dušu i da ima za cilj da osvesti čoveka. Istoriju ne možemo menjati, desilo se šta se desilo, ali možemo se postarati da se takve stvari nikome više nikad ne ponove.
Kako iz ugla odraslog čoveka posmatraš situaciju posle skoro tri decenije?
- Apsurdno. Sve to što se izdešavalo, iz ugla običnog čoveka nema nikakvog smisla. Srbi i Hrvati su na tim prostorima vekovima živeli zajedno i pretrpeli mnoge nedaće i pokušaje deljenja na nacionalnoj osnovi. Proterati jedan narod sa vekovnih ognjišta i onda to nazvati „domobranskim“ ratom, nema nikakvog smisla. Veliki deo Hrvatske je ostao prazan i napušten zahvaljujući takvoj politici i tom ratu, a to, čini mi se ne može dobro da utiče ni na privredu, ni na rast društva, ni na kulturu. I tu se nameće pitanje: vredi li ičemu zemlja bez ljudi?
Pročitajte još
Foto: Marija Erdelji
Koliko je tebi kao detetu bilo teško da na svojim nevinim leđima poneseš kolektivno stradanje, slomljene snove?
- Tadašnjem četvorogodišnjem Nikoli najteže je bilo da krene od kuće bez igračakai tu su počinjali i završavali svi slomljeni snovi. Misao o odlasku bila je nejasna, nedostižna detetu kome se u tom trenutku rušio unutrašnji svet, nemajući predstavu da se stvari u državi zaista urušavaju. Svest o kolektivnom stradanju došla je znatno kasnije. Imao sam tu sreću da su me, uz sve te nedaće koje su zadesile naš narod, roditelji sačuvali od stvarnih problema,
iako su oni itekako bili prisutni. Roditelji su izneli sav teret „Oluje“ i ova pesma i film su način da i njima kažem hvala. Ovo je znak da čovek nikad ne treba da zaboravi odakle potiče i da neke buduće generacije imaju u vidu šta se desilo. O „Oluji“ treba
pričati, ali ne da bismo podgrevali netrpeljivost ili upirali prstom jedni u druge, nego upravo suprotno – treba pričati da se više nikada ne ponovi tako nešto, jer duboko verujem da rat nikada nikome nije doneo ništa dobro.
Većina ljudi je dugo ćutala o bolu, kada si ti propevao i zbog čega?
- Potreba za pevanjem je verovatno urođena, samo je pitanje o čemu ćemo tačno pevati. LJudi su zapravo jednostavna bića, kad je naš unutrašnji svet miran, mi smo srećni i život se čini lepšim. S druge strane, kada nas nešto tišti, svet poprima drugačiju konotaciju. Stoga verujem da ljudi pevaju kada su izrazito srećni i kada su izrazito tužni, a sve sa istim ciljem – da tu emociju podele sa svetom i da olakšaju dušu. Na internetu objavljujem poeziju na stranici koja se zove „Prašnjava put“ . Taj naziv je i potekao od malopređašnjeg objašnjenja, a to je da svako ko piše, ima potrebu da sa sebe skida sloj života, da čisti svoju poetsku prašnjavu put. Da pojednostavim
odgovor na osnovno pitanje: propevao sam onda kada je nešto počelo da me tišti, a to je, čini mi se, bilo veoma rano.
Da li u životu trebamo zaboraviti taj „nesuđeni prag“ Da li si ti uspeo da zaboraviš?
- Naravno da nisam i naravno da ne treba. Da sam zaboravio kućni prag, zar bih pevao o njemu? Pesma može da se shvati kao savet kako bi bilo najbolje učiniti po život koji je pred nama – zaboraviti stari. Ipak, sa druge strane racionalnog nalaze se emocije i upravo one nas čine ljudskim bićima. Ako obratite pažnju na kraj pesme, sve će vam
biti jasno.
Koja je tvoja poruka novim generacijama?
Morate znati odakle potičete! Narod koji ne zna odakle potiče, koji ne čuva svoju istoriju i svoj jezik (misleći pritom na sve njegove dijalekte), nema čemu dobrom da se nada. Uz sve ovo treba napomenuti da voleti svoje, ne znači mrzeti tuđe. Ako poštuješ svoje, poštuj i tuđe i svet će biti bolje mesto za sve nas. Život je ipak previše kratak
da bismo mrzeli. Možda su nam putevi različiti, ali konačno odredište je svima isto.
Kako su reagovali tvoji najbliži na ovaj film i pesmu i koja su tvoja očekivanja od onih koji će tek da pogledaju?
- O nekim stvarima je suviše teško govoriti. Nadam se da će oni koji tek budu pogledali film osetiti makar deo emocija i glasno govoriti svima da ratovi donose nesreću i da mržnja može jedino mržnju stvoriti, a to je poslednje što nam treba u životu.
U nastavku teksta, možete pročitati Nikolinu pesmu:
Prag
Treba zaboraviti zarđala vrata,
stari krov i sasušen prag.
Zaboraviti oronulu crkvu
pod tamnoplavim nebom pred zoru.
Treba zaboraviti bunar, kuruzanu 1 ,
njivu i šljivik,
lozu što je leđa do zemlje savila pred kućom
noseći teret prezrelog grožđa.
Treba zaboraviti vatru,
plamen i oganj. Izvor.
Stradanje što je došlo
pre žege i posle oluja.
Treba zaboraviti postojanje pre odlaska.
Grobove treba zaboraviti da bi se lakše živelo.
Treba zaboraviti potoke,
poljane, paučinu na čokotu,
vinski venac i lastavičja gnezda.
Treba zaboraviti jezik,
krv i biće.
Nebo treba zaboraviti.
Jedino ostaviti nadu i zavet
da jednu bravu i jedan ključ
čovek zauvek nosi u sebi.
Nikola Rausavljević
BONUS VIDEO:
