Tokom vladavine Idija Amina, u Ugandi su se na surove načine kršila ljudska prava, progonjene su etničke manjine, u državi je vladala korupcija, a sa svojim političkim protivnicima brutalno se razračunavao. Smrtne kazne su izvršavane u njegovom prisustvu, a mnogi osuđenici završavali su u čeljustima krokodila. Svedoci tih potresnih prizora govorili su kasnije da je diktatora oduševljavao zvuk pucanja ljudskih kostiju prilikom ugriza krvoločnih životinja.
Štaviše, Idi Amin govorio je i da je jeo ljudsko meso ali, prema njegovim rečima, “samo pod prinudom”. Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Amin bio kanibal sa predumišljajem.
- Jeo sam ljudsko meso. Vrlo je slano, slanije i od leopardovog - izjavio je jednom prilikom.
Neke od egzekucija je prenosio na državnoj televizijiji, ali su se daleko šokantniji događaji odigravali u njegovoj rezidenciji. Pored krvoločnih rituala, Amin je imao niz patoloških seksualnih sklonosti koje su van domašaja mašte zdravog čoveka. Kada je kao oficir bio uhvaćen sa dve žene u vojnom šatoru, nadređenima je govorio da mu je jedna supruga, a druga starija sestra – “dada” . Zbog toga će tokom čitave političke karijere imao nadimak Dada.
Svojom seksualnom potentnošću se rado hvalio, i imao više žena. Neke od njih prisiljavao je na seksualne odnose i ubijao članove njihovih porodica ili zakonite muževe. Amin je u toku svog političkog uspona i vladavine imao nekoliko žena, koje je mučio na svirepe načine. Spekuliše se da je iza sebe ostavio oko četrdesetoro dece. Samo dvoje je uspelo da oseti čari lagodnog života. Zvanično je bio oženjen sa 5 žena.
Pročitajte još
Godine 1974. Amin je izveo jedan od najbizarnijih poteza u svojoj i inače skandaloznoj diktatorskoj karijeri. Na nacionalnom radiju je objavio kako se razveo od svoje tri žene i da mu je ostala “samo jedna” - žena broj 4!
Kako su godine odmicale, Amin je postao neverovatno čudan i nekomunikativan. Nakon što je Ujedinjeno Kraljevstvo prekinula odnose sa njegovim režimom, Amin je 1977. proglasio pobedu nad Britancima, a sebe proglasio osvajačem Britanske imperije.
Do 1978, broj Aminovih bliskih saradnika se značajno smanjio, i on se suočio sa nezadovoljstvom unutar Ugande. Posle ubistva Luvuma i ministara Orijeme i Ofumbija 1977. godine, nekoliko Aminovih ministara je pobeglo iz zemlje. Kasnije te godine, nakon što je Aminov potpredsednik, general Mustafa Adrisi, povređen u saobraćajnoj nesreći, trupe lojalne njemu su se pobunile. Amin je poslao vojsku na pobunjenike, a neke od njih su prešle Tanzanijsku granicu. Amin je optužio tanzanijskog predsednika DŽulijusa NJererea za pretnju ratom protiv Ugande, izdajući naređenje za napad na tanzanijsku teritoriju.
NJerere je uzvratio kontranapadom, potpomognut izbeglicama iz Ugande. Aminova vojska se neprekidno povlačila, uprkos vojnoj pomoći Libije, a on je bio primoran na bekstvo 11. aprila 1979. kada je Kampala pala. Pobegao je prvo u Libiju a zatim i u Saudijsku Arabiju.
Pokušao je da se vrati u Ugandu 1979, navodno da predvodi oružanu grupaciju koju je organizovao pukovnik Oris. Doputovao je u Kinšasu, ali ga je zairski predsednik Mobutu Sese Seko primorao da se vrati nazad u Saudijsku Arabiju.
Jedna od Aminovih žena, Madina, izjavila je 20. jula 2003. da se Amin nalazi u komi i na samrti. Molila je predsednika Ugande Musevinija da dozvoli Aminu da umre u Ugandi. Musevini je odgovorio da bi onda morao da odgovara za svoja dela. Idi Amin je preminuo u Saudijskoj Arabiji 16. avgusta 2003, gde je i sahranjen.
BONUS VIDEO:
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
