ANA KAPOR: ''Pokušavam da zabeležim trenutak vremena''

Rođeni ste u porodici umetnika. Osim talenta i zanata, koja je iskustva i veštine Momo Kapor preneo na Vas?

Moja mlađa sestra Jelena i ja smo uvek bile uključene u sve ono što je radio. Još kao sasvim malu me je vodio na izložbe i zbog toga sam zavolela ceo taj svet vrlo rano. Bio je vrlo prisutan otac, a u svet slikarstva me je uveo kroz igru. Da bih bila mirna dok je on slikao, dao je i meni četkice i boje i na tome sam mu i dan danas zahvalna.

Foto: Privatna arhiva

Često ste putovali sa porodicom. Koji je grad koji je ostavio najviše utisaka na Vas, koji je ''grad uspomena''?

Dosta smo putovali. Tata je insistirao na tome, pa smo tako već kao deca obišle gotovo celu Evropu, a sa šesnaest godina su me roditelji poslali prvi put u NJujork, gde sam mesec dana obilazila galerije i muzeje. U to vreme sam mislila da bi bilo dobro da studiram u jednom takvom gradu, ali je na kraju, kada je trebalo odabrati - Rim  prevagnuo. Sada sam srećna što je bilo tako.

Kada je reč o tišini, da li imate želju da se ponekad izolujute od drugih ljudi i kako ste se u  mladosti nosili sa zvanjem ''Momina ćerka'',  da li Vam je prijalo to ili ne?

Jedan od razloga zbog kojih sam tako rano otišla iz zemlje bila je sigurno i želja da sve ono što uradim bude samo moja zasluga, a ne rezultat nekih srećnih okolnosti u kojima sam se rodila. Zbog toga nisam imala problem ''tatine kćerke'',  jer u Italiji tata nije bio
poznat kao kod nas i sve je zavisilo samo od mene. Tražila sam svoj put na neutralnom terenu gde sam imala jednake šanse kao i drugi slikari moje generacije. Vremenom su moje slike bile primećene, počele su prve izložbe koje  su polako dovele do toga da danas živim od slikarstva, što smatram svojim  najvećim uspehom.

Foto: Privatna arhiva

Takođe ste stvorili umetničku porodicu. Da li je teško pronaći balans između umetnice i majke/supruge?

I moj muž je slikar, on je završio Likovnu Akademiju u Beogradu, upoznali smo se davne 1983. godine i od tada smo zajedno. Naš sin Luka je prekinuo tradiciju umetnika u familiji, on sledećeg meseca treba da diplomira na Pravnom fakultetu u Rimu. Nije bilo teško uskladiti posao i porodični život, jer smo Vlada i ja uvek sve radili zajedno i ‘’uskakali’’ jedno drugom u pomoć kada je bilo potrebno. Naravno, nedostajala mi je  mama koja je u to vreme još radila pa nije mogla često da dolazi kod nas, ali sa dobrom organizacijom je i taj period ‘’proleteo’’. Sada ga se sećam sa nostalgijom i deluje mi nestvarno da je već prošlo toliko godina.

Foto: Privatna arhiva

Može se reći da su Vaše slike vedute u kojima se oseća praznina i tišina (može se čak reći da ste predvideli situaciju u kojoj se svet trenutno nalazi?)

Već dugo slikam predele bez ljudi. Ali, njihovo prisustvo na mojim slikama, iako nije na  prvi pogled vidljivo - postoji. Ono se oseća u tragovima koje su ostavili iza sebe. Pokušavam da zabeležim trenutak zaustavljen u vremenu. Prisustvo ljudi dalo bi  slikama vremensku konotaciju a to je upravo ono što želim da izbegnem. Nažalost, ulice i trgovi Rima su nekoliko meseci podsećali na atmosferu mojih slika. Ali, postoji suštinska razlika između opustelog grada i onoga što ja pokušavam da naslikam.
U mojim slikama prevladava spokoj za razliku od atmosfere straha,  neizvesnosti, prisilne tišine i neke nevidljive pretnje koja se osećala ovog proleća i koja se sada  ponovo javlja.

Foto: Privatna arhiva

BONUS GALERIJA: Đorđe Balašević

 

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".