АНА КАПОР: ''Покушавам да забележим тренутак времена''

Рођени сте у породици уметника. Осим талента и заната, која је искуства и вештине Момо Капор пренео на Вас?

Моја млађа сестра Јелена и ја смо увек биле укључене у све оно што је радио. Још као сасвим малу ме је водио на изложбе и због тога сам заволела цео тај свет врло рано. Био је врло присутан отац, а у свет сликарства ме је увео кроз игру. Да бих била мирна док је он сликао, дао је и мени четкице и боје и на томе сам му и дан данас захвална.

Фото: Приватна архива

Често сте путовали са породицом. Који је град који је оставио највише утисака на Вас, који је ''град успомена''?

Доста смо путовали. Тата је инсистирао на томе, па смо тако већ као деца обишле готово целу Европу, а са шеснаест година су ме родитељи послали први пут у Њујорк, где сам месец дана обилазила галерије и музеје. У то време сам мислила да би било добро да студирам у једном таквом граду, али је на крају, када је требало одабрати - Рим  превагнуо. Сада сам срећна што је било тако.

Када је реч о тишини, да ли имате жељу да се понекад изолујуте од других људи и како сте се у  младости носили са звањем ''Момина ћерка'',  да ли Вам је пријало то или не?

Један од разлога због којих сам тако рано отишла из земље била је сигурно и жеља да све оно што урадим буде само моја заслуга, а не резултат неких срећних околности у којима сам се родила. Због тога нисам имала проблем ''татине кћерке'',  јер у Италији тата није био
познат као код нас и све је зависило само од мене. Тражила сам свој пут на неутралном терену где сам имала једнаке шансе као и други сликари моје генерације. Временом су моје слике биле примећене, почеле су прве изложбе које  су полако довеле до тога да данас живим од сликарства, што сматрам својим  највећим успехом.

Фото: Приватна архива

Такође сте створили уметничку породицу. Да ли је тешко пронаћи баланс између уметнице и мајке/супруге?

И мој муж је сликар, он је завршио Ликовну Академију у Београду, упознали смо се давне 1983. године и од тада смо заједно. Наш син Лука је прекинуо традицију уметника у фамилији, он следећег месеца треба да дипломира на Правном факултету у Риму. Није било тешко ускладити посао и породични живот, јер смо Влада и ја увек све радили заједно и ‘’ускакали’’ једно другом у помоћ када је било потребно. Наравно, недостајала ми је  мама која је у то време још радила па није могла често да долази код нас, али са добром организацијом је и тај период ‘’пролетео’’. Сада га се сећам са носталгијом и делује ми нестварно да је већ прошло толико година.

Фото: Приватна архива

Може се рећи да су Ваше слике ведуте у којима се осећа празнина и тишина (може се чак рећи да сте предвидели ситуацију у којој се свет тренутно налази?)

Већ дуго сликам пределе без људи. Али, њихово присуство на мојим сликама, иако није на  први поглед видљиво - постоји. Оно се осећа у траговима које су оставили иза себе. Покушавам да забележим тренутак заустављен у времену. Присуство људи дало би  сликама временску конотацију а то је управо оно што желим да избегнем. Нажалост, улице и тргови Рима су неколико месеци подсећали на атмосферу мојих слика. Али, постоји суштинска разлика између опустелог града и онога што ја покушавам да насликам.
У мојим сликама превладава спокој за разлику од атмосфере страха,  неизвесности, присилне тишине и неке невидљиве претње која се осећала овог пролећа и која се сада  поново јавља.

Фото: Приватна архива

БОНУС ГАЛЕРИЈА: Ђорђе Балашевић

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".