Водитељка се осврнула и на најтежи тренутак у свом животу, а то је губитак бебе који се десио након преживљеног стреса 1999. године.

Фото: АТА имагес

 

- Тада смо морали да идемо да се уписујемо да не бисмо добили отказ, а с обзиром да сам увек имала сјајне колеге, гледали су ми кроз прсте и пустили ме само да се упишем, да не морам ништа физички тамо да радим. Десило се нешто страшно што никада нећу заборавити, ја сам дошла на своје дежурство, уписала се, отишла кући и десило се оно што се десило. Чини ми се највећа трагедија на нашим просторима када је наша професија у питању. 16 колега који су преузели смену су погинули, и од стреса и туге да сам и ја могла ту да будем ја сам изгубила бебу на најтежи могући начин. Једва сам преживела, после тога су уследиле операције, различити проблеми везани за моје здравље, али сам полако успела да испливам из свега тога. Једно нерођено дете је ништа наспрема трагедија коју је оставио тај догађај на све људе и на све нас који смо били део телевизије Београд. То је тренутак који не треба да се заборави, треба да будемо своји, држимо до себе, ни једна политика не треба да нас стави у ситуацију да будемо глинени голубови и да се ништа страшно неће десити ако одемо и ако напустимо овај посао али да никако не смемо да дозволимо да настрадамо због туђих интереса.

Тада је била у трећем месецу трудноће 

- То је био почетак трудноће, трећи, четврти месец. Све се искомпликовали, па после и сазнање да никада више нећу моћи да будем мајка. То је врло болан период у мом животу, али опет сам изашла јача, схватила сам да је Бог тако желео, да против Бога не можемо да је у том тренутку најпаметније оздравим, ставим себе на ноге, да све операције које су биле тешке и ризичне успеју, и да будем добра мама на дуго времена свом детету.

Поред Лее у најтежем тренутку била је њена ћерка Сара Миа која је тада имала само три године.

- Јесте, ја сам била свесна да се нешто дешава са мном. Мој супруг је био главни и одговорни уредник спортског журнала, а мобилни телефони су јако лоше функционисали, није то било ово време. Нисам имала времена да га позовем, имала сам времена да само седнем у кола и одведем дете на сигурно. Десило се једном у хиљаду или милион случајева, како ми је касније доктор Радуловић који ме је оперисао објаснио, да ми је пукла аорта у стомаку, ту имате 15 до 20 минута да преживите. Ја сам у стању шока успела да ставим трогодишњу Сару у кола и да се довезем испред болнице и само да је предам медицинској сестри и да јој кажем јој да знам и ако умрем да дете неће остати под бомбама и на улици и Бог ме је сачувао. Следеће чега се сећам је буђење, бомбардовање, сирене, ћерка и муж су били поред кревета, а доктор ми је рекао да су ме губили два-три пута, да је било врло рискантно. Нису могли да ми нађу крвну групу, изгубила сам доста крви и опоравак је трајао дуго, што физички, што психолошки јер губитак нерођеног детета оставља последице на сваку жену, поготово сазнање да више неће моћи да постанете мајка.

Фото: АТА имагес

 

Након свега, потражила стручну помоћ 

- У неком периоду нисам, трајао је рат, долазило је до ствари до којих је дошло. Касније се све то преточило у анксиозност и депресију, али сам радила доста на себи, имала сам и пријатељицу која је психолог, али ко није имао борбу сам са собом и ко није успео сам себе да победи тај не зна шта је битка. Лако је борити се са другим, али када имате непријатеља у себи, када имате страх који не можете да савладате, када имате паничне нападе, то је кажу на лествици стреца и тој скали прво иде страх од смрти, па страх од развода, па страх од губитка, па панични страх. Борила сам се са тим, али ствар је само вежбе и упорности. Нико ме може да изађе ни из једног стања ако не уложи велики напор, ја сам уложила велики напор. Одлучила сам да оздравим да бих била добра себи, а онда и окружењу. Хвала Богу ево гурам, није увек идеално, увек има успона и падова али покушавам да будем функционална што је најважније - истиче водитељка.