Бојан Маровић отворио је душу о тешком одрастању и по први пут испричао да му је отац Дарко преминуо тако што је извршио самоубиство.
- Нисам стигао никад да му кажем толико ствари које бих му рекао. Мислио сам да ћемо бити јако матори кад будемо причали о свему. Мене су моји родитељи добили јако млади, тако да кад сам остао без оца нисам изгубио само тату, већ и пријатеља - рекао је за К1 Бојан Маровић.
- Мој отац се убио. То је био тренутак, то није било планирано. Али, ја знам да он то није хтео, то је просто био тренутак слабости. Сви их имамо, кад ти је мука од свега. Кад сам га сахрањивао и спуштао у земљу тада је отишло пола мене. Никад се нисам опоравио од тога. Лаж је да време лечи ране. Не лечи, само то стави негде тамо. Много пута сам долазио на његов гроб и причао шта ме мучи. У почетку се јесам питао зашто и како је дошло до тога да себи одузме живот, али како године иду схватиш то је тако морало бити. Неко би кривио бога, али нема везе он са тим, то је само твоја одлука. Ништа није указивало да би могао да дигне руку на себе, никада. Зато је и био гром из ведра неба када се то догодило, а замисли само како боли након тога. Био сам мало љут неко време, јер сам сматрао да је требало да буде уз мене, али сам му опростио све.
Фото: АТА имагес
Певач је истакао да му је најтежи тренутак био када је победио на “Сунчаним скалама”, али његов отац није могао то да види.
- На фестивалу сам заплакао не зато што сам победио или добио награду, већ што сам видео празно место поред мајке и куме. То ме је развалило. Сишао сам до мајке и плакао као никад у животу. Само сам јој рекао: “води ме одавде, ово није за мене”. И даље то мислим, музика јесте то је једно, али шоубизнис није. Не могу да будем гад и неваспитан, другачије сам баждарен. Моја животна борба тек тада почиње, са 18 година. Морао сам да преузем улогу оца и да се борим са свим неправдама које су ме задесиле. Али сам у међувремену схватио да је живот велика борба и да не можеш другачије него да се бориш. Од оца сам научио да се гард никад не спушта, јер је живот такав. Мораш да покажеш браду, да устанеш и идеш даје - истакао је певач у емисији “Преживели” на К1, те се осврнуо на период када је постао популаран, али није имао новца ни за сендвич:
- У Београд сам дошао 2003. године, имао сам уговор са продуцентском кућом. На свим могућим тржним центрима је био мој постер, људи су ме салети на улици, био сам најтраженији извођач, а нисам имао динара у џепу. Сећам се, дођем са наступа и кажу ми сутра ћемо ти дати новац и никад га не добијем. Каснио сам да платим кирију, загревао сам бајат хлеб толико пута да би се запалио у микроталасној. Сећам се да сам имао три месеца око 40 наступа, један за другим, а завршио сам тако што сам јео остатке сендвича другог човека. Дешавало се да се пробудим ујутру и немам од чега да купим доручак. Онда изађем на улицу и људи се сликају са мном, а ти само молиш бога да не сретнеш некога да мораш да га позовеш на кафу, јер немаш како да је платиш. Данас се тога не стидим, јер је то трње које је морало да ми начне кожу и да схватим да због музике треба крварити. Тада сам био поносан да ово све кажем, тек после 20 година сам решио да испричам истину, јер на естради не смеш да ћутиш. Одувек сам се разликовао од естраде и зато и нисам за шоубизнис. Само сам желео да будем један обичан момак из краја и данас се тако понашам. Никад нисам жудео за скупим становима, колима, већ сам желео да имам новца да бих уложио у музику. Никад се нисам бахатио, јер сам тако васпитан. Тад на почетку нисам желео да седим по кафићима, нисам излазио у град, на наступе сам носио књиге, то ме је држало будним и трезвеним, а не естрадне приче. Е то ме је на крају и коштало и зато сам био толико пута опљачкан од стране менаџера.
БОНУС ВИДЕО:
