Питком причом, кроз коју је са фестивалском публиком, поделио чак и личне доживљаје, академик Душан Ковачевић, представио је своје пријатељство са Зораном Радмиловићем.

Од првог сусрета 1968. у дворишту Капетан Мишиног здања, у време студентских протеста, када је Ковачевић био студент Филозофског факултета, а Радмиловић дошао да подржи студенте, до пред Зоранову смрт 1985. године.

С обзиром на то да је "Радован III" премијерно игран пре равно 50 година, Ковачевић је подсетио како је све почело.

Фото: Архива Новости

 

– "Радован III" био је мој дипломски рад на Академији у класи професора Слободана Селенића и када су Зорану дали текст, ја сам мислио да он то неће прихватити јер у то време је доста играо на телевизији и имао пуно обавеза. Једног дана су ми рекли да је прочитао и да би волео да се нађемо, а где другде него у кафани. Он је прелиставао, гледао и читао текст једно време и пустио ме „да умрем“, а онда, када је видео да је ствар озбиљна рекао је: "Ја ћу покушати да направим нешто од тога." Тај покушај је на почетку био његово тражење док није пронашао тоналитет и ту причу о човеку из завичаја – испричао је Ковачевић, који је публици у зајечарском театру осим о пријатељству са Радмиловићем и представи "Радован III" казивао и своје стихове.

– Легенда је све ово што смо вечерас видели на филмском платну, а и оно што смо гледали у позориштима, нешто што га сврстава у ред бесмртника. Бити домаћин таквом човеку је нешто што се доживљава једном у животу – истакао је градоначелник Зајечара, Бошко Ничић, уручујући плакету Фестивала и статуету Зорана Радмиловића, академику Душану Ковачевићу.

(Курир)

БОНУС ВИДЕО: