Радош Бајић је остварио врло успешну каријеру са преко сто великих филмских и телевизијских улога, добитник многих признања, али оно што је најбитније, веран муж готово пола века и најпоноснији тата ћерке и сина, али и деда четворо унучади.
Иако му живот делује идилично, многи не знају да Радош из детињства носи тугу коју никад није преболео. Када је имао 13 година, његова сестра је преминула и ту рану заувек носи на срцу.
- Памћење сеже далеко, титра изнад сеоских забрана и ливада, али увек застане у дану кад је моја сестрица Радмила, која је имала само 13 година, напустила овај свет, без греха и кривице. Однела ју је, као анђела светлог лица и очију, подмукла болест којој тада није било, а ни данас нема лека - са сузама у очима говори Радош и присећа се тешких услова у којима је одрастао:
Прочитајте још
- Мајка је за потребе моје прве фотографије од некога из села позајмила два броја веће ципеле јер своје нисам имао. Једва сам ходао у њима, сва срећа што нисам морао да идем далеко. Можда су те туђе ципеле биле прва улога коју сам морао да одиграм, сугестивно и самоуверено, као да су моје и као да су ми таман.
Бајић још памти мајчино лице, сузе и нарицање и очеве вапаје и додаје да је тренутак кад је са Радмилом први пут фотографисан заувек одредио његов живот.
Фото: В. Данилов
- Моје детињство било је испуњено складом, редом и топлином, није се разликовало од детињства сеоске деце у селу које се још оправљало од недавно завршеног рата. Наспрам немаштине, оскудице и сиромаштва, била је љубав и брижност мојих родитеља, који су после губитка ћерке Радмиле пиљили у мене и гледали ме као мало воде на длану. Васпитаван сам као сви српски сељаци деценијама и вековима пре мене, у духу скромности и истинских хришћанских вредности, да никога не мрзим и никоме не чиним зло. Да помогнем свакоме ако могу, да поштујем крсну славу и свеца заштитника Светог Мрату, да волим земљу која ме храни и воду која нам даје живот – моју Мораву. Али пре и након свега - да чувам и негујем породицу. Како тада, тако и сада, и заувек.
- Моја основна школа у Медвеђи, као и стотине других у Србији и тадашњој Југославији, носила је име "Маршал Тито". Тих шездесетих година прошлог века имала је преко седам стотина ђака. Данас, у жалним временима пропасти и растакања српског села једва да има две стотине. Био сам добар ђак који је свако полугодиште и сваки разред завршавао са одличним успехом.
- Од опанака сам одувек бежао, подсећали су ме на сиротињу, обележавали јефтиноћом и бедом време када су и у селу ципеле биле нормална појава. И када је било хладно избегавао сам да их носим иако никакву другу обућу нисам имао осим "јадранки".
Фото: В. Данилов
- Судбинска одлука мојих родитеља да ме после губитка ћерке пусте да одем из родитељске куће одредиће моју будућност и мој животни пут. Крајем августа 1968. године на станици у Трстенику, у аутобус на редовној линије Титово Ужице – Скопље, ушли су једна отресита и наочита сељанка са марамом и путном торбом из које су вириле тегле са младим кајмаком и слатком од дуња и један плавокоси бледуњави момчић, који је на леђима носио хармонику. Слика за памћење, моја мајка Вера и ја, са пртљагом родитељске бриге, надама и страховима и дечјом жељом да се досегне свет, много даљи и много већи од сеоског атара.
(Хелло)
БОНУС ВИДЕО:
