Двадесет и осам година је прошло од акције "Олуја". И док Хрватска прославља, оружану акцију "Олују" као "Дан победе и домовинске захвалности" и "Дан хрватских бранитеља", у Србији се одржава Дан сећања на страдале и протеране Србе.
Фото: Инстаграм принтскрин/stanijadobrojevic
Многи су заборавили да је отац наше најпознатије старлете Станије Добројевић настрадао тих година. Добројевићева је морала да напусти Хрватску, а имала је свега четири године. Она је током рата изгубила оца, а својевремено је причала о последицама које су изазване у тим страховитим временима.
Добројевићева даље да како је имала срећно детињство док се није заратило и док нису морали да напусте кућно огњиште.
Прочитајте још
- До шесте године ми је детињство било много лепо. Живели смо у нашем дому, имала сам и тату. Мада, имала сам га до десете године, 1995. десио се кобни случај. До шесте је било идеално јер није било рата. Било је тотално безбрижно детињство, 1991. почиње рат, па смо отишли из родне куће у Окучане, тата се бавио интензивно политиком, и ту смо живели у једној кући кад се 1. маја десио "Бљесак". То јутро, кад су почеле да падају гранате, и код нас су долазили из скоро читаве улице у склониште у наш опремљени подрум у земљи. Сећам се да сам само желела да спасем своје две лутке, истрчала у двориште, тата је потрчао за мном, узео моје све лутке, донео ми, помиловао ме по глави, клекнуо испред мене и рекао:
"Чувај се, тата ће се вратити, морам да одем." И никада се више није вратио.
Како даље наводи, очинска фигура јој је увек у животу недостајала, а тренуци среће које памти као девојчица остали су јој заувек урезани у сећању.
- Много сам била везана за оца, он је био доминантна фигура и строг ауторитет. Више сам била везана за њега, а брат за маму. Када сам га изгубила, у мени се родио бунт и према друштву, школи и према систему. Мама нас је васпитала да никог не мрзимо. Некад ти се јави да би се светио, али не знаш ни коме. То су нормална осећања када се то деси. Мама је остала сама, све то је оставило трага на нама, отац ми је много фалио, поготово у пубертету, и мислим да се то одразило на моју личност и на то каквог мушкарца тражим. Увек је фалила очинска љубав, па тражим заштитника. Очева љубав је безусловна и цео живот то тражим, али мислим да то једино можеш добити од оца и мајке, а не од мушкарца.
- Када је отац отишао, ми смо у наредних сат-два морали да напустимо кућу, мама је узела торбицу са документима, мене и брата за руку и с људима смо ишли тракторима у колони, па смо онда сви ушли у аутобус пун деце и жена. Нама су у том моменту бацили зољу на кућу, запалили аутомобил, морали смо да идемо аутобусом. Толико су падале гранате да је човек изашао из аутобуса да себе спасе, жене га вукле да се врати, а кад смо прешли мостом у Босну, мост је после 10 минута срушен. Они коју су тамо остали, прошли су као и мој отац, за ког смо тек две године касније сазнали да је мртав - присећа се Добројевићева.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
