Засмејавао је генерације, али и данас су популарни његови филмови, и препричавају се бисери из Жикине династије, која је уједно и његова најпознатија улога, која га је подигла до звезда, али живот га није нимало мазио.

Његова мајка га је прерано напустила. Она је умрла од туберкулозе, а Гидра је све то гледао и ако је био мали, то је оставило последице на њега. Касније, са само десет година, његовог оца Јована, који је био официр српске војске, 1943. године током Другог светског рата су га стрељали.

Фото: Јутјуб принтскрин/Fluks

 

И тако је Драгомир остао потпуно сам. И замало да његов таленат остане непримећен под притисцима живота.

У потрази за занимањем од којег ће брзо моћи да "заради свој хлеб" завршио је средњу школу за прераду меса, воћа и поврћа у родном граду и након матуре се запослио у фабрици конзерви "Црвена звезда". А онда је преко аматерског позоришта "Света Младеновић" дошао у Крагујевачко народно позориште.

Легенда каже да су његове колеге из позоришта заједничким снагама сакупиле новац који је помогао Гидри да оде у Београд и упише Академију. "Упао" је из прве, у класу чувеног Раше Плаовића и већ на првој години почео да игра у Народном позоришту.

Играо је различите улоге, памтимо га као Лалета у серији "Мајстори", агента Микулу у "Отписанима" и Крстивоја Крстића у серији "Врућ ветар", али је свакако највећу популарност доживео играјући комичног Жику Павловића од 1978. до 1992. године у серијалу "Жикина династија".

Кажу да је Гидра и приватно био страшно духовит, а хумором се бранио и кад је било најтеже. Као да је своју тугу и бол претварао у смех. Чак и на самом крају. Његова ћерка Јелена Бојанић  је испричала како су изгледали Гидрини последњи дани.

- У једном повратку у Србију, 1993, отишла сам директно код њега у болницу. Слетела сам у Будимпешту. Грозно време. Из Будимпеште сам директно отишла на ВМА. Онкологија, четврти спрат. У четири ујутру је све мрачно, а на крају ходника на четвртом спрату светло. Ми се приближавамо. Цео ВМА је био пун војске под оружјем. Није изгледала као болница, већ као објекат под опсадом. Имала сам утисак да сам се вратила у неку другу државу. Моја генерација није била свесна. Попнемо се и видим кроз мрак гужву. А они довозе хеликоптером рањенике, све деца од 18, 19 година, оперишу их, многи су без ногу. Медицинске сестре довозе те младе рањенике у колицима до татине болничке собе и Гидра им прича вицеве у четири ујутру. Знали смо да му је крај, сестре му шверцују цигарете. А у његовој соби дежурни лекари и рањеници се смеју његовим фазонима. Они седе од 11 до четири ујутру код њега, а он има читав монолог, па за сваког од њих штос. Тако је месец дана умирао и свако вече у тих месец дана забављао рањенике - рекла је она.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".