У нашем народу, култ Светог Димитрија везује се за тешка времена. Од врмемена турског ропства гласи пословица. "Ђурђевдан хајдучки састанак, Митровдан хајдучки растанак". Овај празник означавао је почетак зиме и тренутак када су хајдуци престајали са активностима и прелазили на логоровање. Ипак, постоје сведочанства и о његовим бројним указивањима верном народу током историје. 

У историјској традицији Грка верује да је Свети Димитрије у прошлости више пута спасио Солун од завојевача, глади и помора. Занимљиво је, каже историја, да су стари Словени (пагани) опседали Солун, али су поражени захваљујући молитвама Светог Димитрија и уз Божију помоћ, те су завојевачи прихватили хришћанство узевши за свог патрона Светог Димитрија.

На основу сачуваних историјских извора, археолози и други истраживачи тврде да је Свети Димитрије свој земаљски живот окончао у Сремској Митровици где је службовао као царски војник и погубљен због исповедања хришћанске вере. Одатле је по тврдњама његово тело пренето и сахрањено у Солун.

Фото: СПЦ

 

 

Његов лик је на грбу Сремске Митровице датира још од 1388.године. Српска Православна Црква има више од 120 храмова посвећено светом Димитрију. Култ Светог Димитрија раширен је и међу Русима, посебно од 12.века, а 1581.гогдине овај светац поштује се као заштитник Сибира.

Свети Димитрије је, каже предање, рођен око 280. године у Солуну, у имућној војводској породици, у доба прогона хришћана. Након што му је преминуо отац, цар Максимилијан, који је владао до 310.године, поставља Димитрија за солунског војводу са задатком да гони хришћане у Римском царству. Новоизабрани војвода, пак, поче јавно да проповеда хришћанство и би утамничен. Убијен је копљима 306.године у Солуну, тврде Грци, док се молио у тамници. Хришћани су га тајно сахранили, а на гробу су се, по предању, почела догађати чудесна исцелења, те је на том месту великодостојник Леонтије 413.године подигао цркву, претходно се излечивши над светитељевим моштима. Свети Димитрије се, каже легенда, јавио у сну цару Јустинијану (483-565) тражећи да његове мошти не премешта у Цариград. У крсташким ратовима било је однето у Јужну Италију, одакле је 1979.године враћено у Солун.

Чуда "грчког војводе"

Кад је Солуном, каже легенда, завладала велика глад, Свети Димитрије се чудесно указао капетану трговачког брода, дао му три дуката као капару и затражио да товар жита уместо ка северу Европе усмери у Солун где ће му народ исплатити остатак новца. Изненађени Солуњани откупише пшеницу и молитвама захвалише свом патрону на спасењу. Такође за време завојевачких атака на Солун овај светац се, према легенди, појављивао као светли коњаник да стражари на зидинама града, бори се и одгони непријатеље.

Када су Солун напали Словени, Авари и Бугари, 617.године, предање каже да је неки Грк узео мали камен, на њему написао: “У име Христа, Бога нашега, свети Димитрије помози”, па камен завитлао ка непријатељима. Камен је погодио у велику стену и она је раскомадала непријатељски катапулт. Грци видевши то осоколише се и након 33 дана борбе непријатеч би поражен.

Грци такође сматрају да им је њихов свети војвода помогао да се на дан кад га светкују, ослободе петовековног турског ропства, 1912.године, али и немачке окупације на дан Светог Димитрија 1944. Црквене књиге такође бележе сведочанства да је овај светац успео да излечи слепило и губу код људи, који су се молили над његовом иконом или светим моштима

Град Солун, други по величини у Грчкој, сваке године 26. октобра организује бројне свечаности под називом “Димитра” у част свог заштитника.

ЧУДО СВЕТОГ ДИМИТРИЈА: СВЕТИ РАТНИК

Овај догађај збио се у Солуну 1991. године, нешто мало пре дана славе најпоштованијег војника међу православним светитељима. Посета светог Димитрија солунској цркви изненадила је присутне вернице. Приповест о ратнику и свецу, који је окрвављен и измучен, у цркви затражио воде, рекавши да стиже оданде где се води борба за Православље, још једна је у низу потврда да свеци чине све за наше спасење.

 У цркви светог Димитрија било је слабо осветљено. Неколико жена је послуживало по цркви, нечујно се кречући, као да не додирују мермерни под. Пред олтаром налазило се неколико жена обучених у црно које су изговарале молитву овом свецу, а онда се указало чудо.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: "Ја сам овдашњи, а долазим из Херцеговине, тамо је борба за Православље!".

Жене су претрнуле. Како сведочи једна од присутних жена, једна од њих је отишла по воду, а друга је позвала изненађено свештеника. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свестеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.

На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка.