Суд је закључио да су Радоњићу и Ромићу, због изузетно дугачког притвора од три године и пет месеци, прекршена права гарантована Европском конвенцијом о људским правима.

Непосредно после ове пресуде, Апелациони суд у Београду укинуо је, крајем прошле недеље, Ромићу и Радоњићу и меру забране напуштања стана уз примену електронског надзора (наногвице). Како су навели, процесне мере за обезбеђење присуства и несметано вођење кривичног поступка примењиване су дуже од девет година, па више нису неопходне.

Познаваоце прилика вест из Стразбура, ипак, није зачудила јер наша земља већ годинама плаћа немале одштете због неоснованог или предугачког притвора, што по пресудама највиших судских инстанци код нас, што по одлукама из Европског суда. Износи одштета су шаролики. Рецимо, Марина Андрејић из Мајиловца, код Великог Градишта, добила је за 703 дана у притвору, због сумње да је 2010. године мотиком убила сина Ђорђа, два милиона динара.

Одштета за дан проведен иза решетака достиже до 120 евра, а колико ће неком новца "следовати" не зависи само од времена које је провео притворен, већ и од кривичног дела које му је стављено на терет, а затим је правоснажно ослобођен, али и од услова у којима је боравио.

И док адвокати тврде да се ова мера досуђује као прва уместо као последња, судије кажу да је пораст броја притвореника директно повезан са растом тешких облика криминала.

- Последњих година пракса првостепених судова да одређују притвор, као најтежу меру за обезбеђење присуства окривљеног, постала је правило уместо изузетак - каже адвокатица Јелена Стојић. - Суд поистовећује притвор са казном за извршено кривично дело, што је недопустиво, незаконито и апсурдно. Други фактор је присутни страх у првостепеном суду, те им притвор служи као мера којом сами себе штите, на штету окривљених, од евентуалних замерки.

Данас, додаје наша саговорница, укидање притвора може се добити само од Апелационог суда као жалбеног, јер се првостепени не усуђују на такав корак.

- Ово је опасна пракса која опстаје низ година. Закон познаје друге мере, блаже од притвора, којима се успешно постиже иста сврха, али се слабо примењују - додаје Стојић.

И адвокат Виктор Гостиљац подсећа да је установа притвора у нашем законодавству јасно одређена као мера која се има примењивати само ако је неопходна за даље вођење поступка.

- Код нас дуго влада принцип супремације државе у односу на појединца, па се сматра да је најбезбедније оптуженог, али не и осуђеног, одмах ставити иза решетака, а тек потом, кроз поступак утврђивати колико је то исправна одлука - каже Гостиљац. - На то често утиче и јавност, која притвор погрешно доживљава као казну, па судови иду линијом мањег отпора. Ни тужилаштва, ни судови не трпе санкције због погрешних одлука, иако је у појединим предметима држава исплаћивала милионске одштете. Тиме се отвара пут великој дискреционој слободи да без последица наставе са истом праксом.

Судија Вишег суда у Новом Саду Ивана Јосифовић не слаже се са ставовима адвоката и каже да судови користе целу палету мера за обезбеђење несметаног вођења поступка. И сама је замењивала притвор мером јемства, када је то могуће, а често се одређују и забрана напуштања стана или боравишта, забрана приласка...

- Највећи број судија не калкулише због бојазни од притиска јавности - каже Јосифовићева. - Број притвореника расте не због судија, већ због великог броја повратника, као и оних који немају пребивалиште, скривају се или су у бекству, али и због пораста криминала са тешким облицима извршења. Таква тешка кривична дела оправдано доприносе узнемирењу јавности, али расте и бојазан од могућности бекства или понављања дела, па је притвор логична последица.

БОНУС ВИДЕО: