Sud je zaključio da su Radonjiću i Romiću, zbog izuzetno dugačkog pritvora od tri godine i pet meseci, prekršena prava garantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
Neposredno posle ove presude, Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je, krajem prošle nedelje, Romiću i Radonjiću i meru zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora (nanogvice). Kako su naveli, procesne mere za obezbeđenje prisustva i nesmetano vođenje krivičnog postupka primenjivane su duže od devet godina, pa više nisu neophodne.
Poznavaoce prilika vest iz Strazbura, ipak, nije začudila jer naša zemlja već godinama plaća nemale odštete zbog neosnovanog ili predugačkog pritvora, što po presudama najviših sudskih instanci kod nas, što po odlukama iz Evropskog suda. Iznosi odšteta su šaroliki. Recimo, Marina Andrejić iz Majilovca, kod Velikog Gradišta, dobila je za 703 dana u pritvoru, zbog sumnje da je 2010. godine motikom ubila sina Đorđa, dva miliona dinara.
Odšteta za dan proveden iza rešetaka dostiže do 120 evra, a koliko će nekom novca "sledovati" ne zavisi samo od vremena koje je proveo pritvoren, već i od krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, a zatim je pravosnažno oslobođen, ali i od uslova u kojima je boravio.
I dok advokati tvrde da se ova mera dosuđuje kao prva umesto kao poslednja, sudije kažu da je porast broja pritvorenika direktno povezan sa rastom teških oblika kriminala.
Pročitajte još
- Poslednjih godina praksa prvostepenih sudova da određuju pritvor, kao najtežu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog, postala je pravilo umesto izuzetak - kaže advokatica Jelena Stojić. - Sud poistovećuje pritvor sa kaznom za izvršeno krivično delo, što je nedopustivo, nezakonito i apsurdno. Drugi faktor je prisutni strah u prvostepenom sudu, te im pritvor služi kao mera kojom sami sebe štite, na štetu okrivljenih, od eventualnih zamerki.
Danas, dodaje naša sagovornica, ukidanje pritvora može se dobiti samo od Apelacionog suda kao žalbenog, jer se prvostepeni ne usuđuju na takav korak.
- Ovo je opasna praksa koja opstaje niz godina. Zakon poznaje druge mere, blaže od pritvora, kojima se uspešno postiže ista svrha, ali se slabo primenjuju - dodaje Stojić.
I advokat Viktor Gostiljac podseća da je ustanova pritvora u našem zakonodavstvu jasno određena kao mera koja se ima primenjivati samo ako je neophodna za dalje vođenje postupka.
- Kod nas dugo vlada princip supremacije države u odnosu na pojedinca, pa se smatra da je najbezbednije optuženog, ali ne i osuđenog, odmah staviti iza rešetaka, a tek potom, kroz postupak utvrđivati koliko je to ispravna odluka - kaže Gostiljac. - Na to često utiče i javnost, koja pritvor pogrešno doživljava kao kaznu, pa sudovi idu linijom manjeg otpora. Ni tužilaštva, ni sudovi ne trpe sankcije zbog pogrešnih odluka, iako je u pojedinim predmetima država isplaćivala milionske odštete. Time se otvara put velikoj diskrecionoj slobodi da bez posledica nastave sa istom praksom.
Sudija Višeg suda u Novom Sadu Ivana Josifović ne slaže se sa stavovima advokata i kaže da sudovi koriste celu paletu mera za obezbeđenje nesmetanog vođenja postupka. I sama je zamenjivala pritvor merom jemstva, kada je to moguće, a često se određuju i zabrana napuštanja stana ili boravišta, zabrana prilaska...
- Najveći broj sudija ne kalkuliše zbog bojazni od pritiska javnosti - kaže Josifovićeva. - Broj pritvorenika raste ne zbog sudija, već zbog velikog broja povratnika, kao i onih koji nemaju prebivalište, skrivaju se ili su u bekstvu, ali i zbog porasta kriminala sa teškim oblicima izvršenja. Takva teška krivična dela opravdano doprinose uznemirenju javnosti, ali raste i bojazan od mogućnosti bekstva ili ponavljanja dela, pa je pritvor logična posledica.
BONUS VIDEO:
