- Мојој мајци се стање нагло погоршало. Није имала симптоме ковида, али је месецима била у лошем стању, малтене се гасила. Десила се прогресија болести и ништа више није могло да се уради. Сви ми око ње, мој отац, медицинска сестра и ја, осећали смо да је просто близу крај. Њено физичко стање, начин на који се она борила, последњих месец два је посустала. Килажа је нагло опала, више није имала физичке снаге колико духовне. Последњих месец дана је хтела да иде у кафану и хтела је да се дружи са људима и тако проведе последње дане. Добила је ковид и нагло јој је позлило. Звао сам хитну помоћ, нисам могао да их добијем, пребацивали су ме у различите службе, то је било у тренутку када се дешава цео хаос у вези са короном. Хитно је онда пребачена у болницу, са респиратора на респиратор, не знам колико је дана то трајало. То су биле непроспаване ноћи. Са мајком нисам могао да комуницирам, тати је било лоше, мени је било лоше- у целој тој агонији трпео је мој организам и моје емотивно стање, али и интелект - почео је Лаћа своју исповест.
Он је признао да је био спреман на најгоре, али је до краја веровао да ће се десити чудо.
Фото: Петар Милошевић/АТА имагес
- Ја сам био спреман за најгоре. Изгледи нису били добри. Био сам свестан тога да је Марина посустала у тој борби. Не постоји начин на који можеш да се избориш за даљи живот - рекао је он.
Након што је сину Марине Туцаковић јављено да је она преминула, оцу није могао лично да саопшти јер је био позитиван на ковид, те му је јавио путем телефона. Такође, због целе ситуације са корона вирусом, сахрана је била померена за 10 дана, како би Лаћин отац оздравио и могао да пристуствује.
Сећајући се дана када је Марина лежана на онкологији, Милан је открио да је њен хумор био главна линије одбране.
Прочитајте још
- Углавном памтим лепе ствари, чак и тај процес излечења. Сећам се наше комуникације фиксним телефоном, када сам био на клиници и лечио се од хероина. Када бих се сећао ружних ствари, само бих гајио неки бес, а онда бих кривио људе, а то нема смисла када се бавиш креативним послом. Памтим све - од малих шала и неких ситуација пуних хумора. Док је лежала на онкологији њој је хумор био главна линија одбране. Све, чак и најгоре вести, прихватала је реално. Хумор никада није губила, то нас је бранило од туге - рекао је Радуловић.
Фото: Н.Фифић
- Моје лечење је било процес. Вукло се то доста дуго, био завистан од хероина неколико година. У једном тренутку моје лечење није било могуће у кућним условима. Без маме и тате, али и без свог психијатра никада не бих могао да се излечим. Психијатар је предложио клиничко лечење и изолацију. То је било неких петнестак дана у приватној клиници. То је био „стани - пани“ моменат. Сви су били уплашени за мене. Био је тренутак, или ћеш лево или десно. Знали смо да ако не будем имао снаге, могу лако да одем до тачке без повратка. Али, уз Маринину подршку и своју спремност да се лечим, успео сам. Трајало је месец дана док нисам заиста отишао на клинику, а онда када сам отишао, излечио сам се. Када сам изашао из клинике, изгрлили смо се. Једино смо се у том периоду чули преко фиксног телефона, пошто посете нису биле дозвољене. Смеш само са две особе да причаш, ја сам изабрао маму и једног друга. Она ми је ужасно фалила, да видим њен лик. Физички ми је фалила. Није ништа рекла када ме је видела, прво је ме загрлила и изљубила. Али, била и је срећна.
(Нова.рс)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
