Током једног поподнева у септембру 2018. године, шест година након што му је приликом несреће на раду индустријска транспортна трака уништила леву подлактицу и шаку, Брендон Прествуд из Северне Каролине стајао је пред својом женом с тако сложеним изразом лица, препуним напетог ишчекивања, да је деловало као да се ломи између смеха и суза. Међу групицом која се окупила око Прествудових, неко је мобилним телефоном снимао необичну слику: лепу жену с дугом косом и наочарама, брадатог човека с белом протезом од лакта до прстију и жицу која је ишла од компјутера, испод његове кошуље и у његово раме, пише Синтија Горни у тексту за "Националну географију".

Односно, баш кроз кожу, тако да је Прествуд – његово тело, а не протеза – на један трен био дословно укључен у струју. У склопу низа иновативних експеримената међународног тима неуролога, лекара, психолога и биомедицинских инжењера, Прествуд је дозволио хирурзима с кливлендског Универзитета Кејс Вестерн Ризерв да засеку крај његове леве руке и на поткраћене живце и мишиће причврсте сићушне електричне проводнике. После тога Прествуд је, кад год би скинуо фластер који их покрива, могао да види жице које вире из његове коже.

"Да, ето, то су жице", Престон би говорио сам себи, "које излазе из моје руке."

Фото: Профимедиа

 

Протраћио је превише времена изгубљен у депресији након несреће. Сад је осећао да његов живот ипак има смисла. Неколико месеци је редовно путовао у Кливленд како би му истраживачи помагали у причвршћивању експерименталне протетичке руке из нове генерације вештачких удова са унутрашњим мотором и прстима осетљивим на додир. Ти су уређаји стручњацима за рехабилитацију нарочито занимљиви, али оно што је тим с Кејс Вестерн Ризерва највише хтео да истражује надилази побољшано управљање новим потезима. Истраживаче је заиста занимао – и то је био фокус њиховог истраживања, сваки пут када би посели Прествуда у лабораторији и укључили његове жице у компјутер – доживљај људског додира.

Због тога што је та критична међуигра коже, живаца и мозга тако проклето, тако дивно сложена – за разумевање, за мерење и за реконструкцију која би се чинила… људском.

Ово није баш научни опис, али Брендон Прествуд пример је управо тога. У Лабораторији за обнову чула, док су га истраживачи у Кејс Вестерн Ризерву подвргавали тестовима, резултати су били охрабрујући; на пример када је Прествуд протетичком шаком обухватио квадар од пене, осетио је притисак око пене. Везу. Голицање за које се чинило да долази од прстију којих више нема.

Ејми Прествуд није могла да се придружи свом мужу у лабораторијским сесијама у Кливленду. Тек су тог септембарског поподнева, када је дошла на истраживачки симпозијум у Мериленду, где је Брендон био један од демонстратора нове технологије, њих двоје могли да стоје једно другоме надомак руке док је Брендон носио експерименталну протезу са укопчаним жицама у рамену.

Брендон на телефону чува видео-запис онога што се догодило након тога. И даље узнемирен када о томе говори. Нико није уређивао или мењао тај снимак; видите само у великој просторији двоје људи једно наспрам другог, којима је нелагодно и снебивају се, као адолесценти на првом плесу. Брендон гледа у своја стопала, гледа своје протетичке прсте, смеши се. Десном, здравом руком, позива Ејми да му приђе слева: дођи овамо.

Све опсежнија литература о чулу додира препуна је нових научних открића, хипотеза и невероватних тврдњи за будућност – али желим да опишем четири секунде тог видео-записа када Ејми обавија прстима Брендонову протетичку руку. Његова глава се нагло усправи. Очи му се рашире. Уста му се отворе. Она га гледа, али Брендон укоченог погледа очигледно не видећи ништа. "Могао сам да осетим", рекао ми је. "Добио сам повратну информацију. Додиривао сам је. Плакао сам. Мислим да је и она плакала."

И јесте. Оног дана када ми је показао снимак у јеку пандемије, седели смо на отвореном; Прествуд је сатима пре тога био у лабораторији и хтео је да пуши. Тог јутра смо се први пут упознали уживо. Не могу да се сетим како смо разрешили онај неспретни тренутак "хоћемо ли да се рукујемо или нећемо" – неспретан не зато што је Прествуд имао само једну руку, него зато што се чинило да свако на кугли земаљској и даље покушава да схвати како да приступи другима, до које мере да се приближи, како да се дотакне.

Можда се сећате фотографија како се људи током пандемије грле преко завесе за туширање или најлона који виси. Овај часопис је објавио једну посебно дирљиву: пластична фолија причвршћена је на конопац за веш; с пластиком између себе, жена и њена ћерка се грле први пут после неколико месеци. И те како познајем звук и осећај тог тренутка – и моја ћерка је импровизовала нешто слично након чудне и болне сезоне удаљених посета с друге стране дворишта, и још увек могу да призовем у сећање милину тог загрљаја.

Фото: Профимедиа

 

Преко баријере, да. Шуштаве, клизаве. Пластичне. Рекли бисте, умањује доживљај. Али моје "стање потребе", као што то описује неуронаучник Франсис Мекглоун са Универзитета Џон Мурс у Ливерпулу, било је преозбиљно да то приметим. "Слично је као да вам недостаје витамина", рекао ми је Мекглоун. "Потребна вам је нова доза."

Доза чега тачно? Моја бака би ме погледала попреко зато што сматрам да је то питање које заслужује одговор. Али неуролози и психолози сада имају биолошке маркере помоћу којих могу да објасне оно што многима интуитивно изгледа очигледно – да је већини људи потребна физичка присутност других, умирујући додир других, да остану здрави. Погледајте ову прозу која звучи академски пре него што вам кажем где се први пут појавила:

Додир је темељни вид друштвене интеракције, која је темељна људска потреба… Социјални додир смирује приматеља додира за време стресних догађаја… Може смањити активацију у подручјима мозга везаним за претње… Може да утиче на активацију пута стреса у нервном систему, смањујући нивое хормона стреса. Установљено је да подстиче отпуштање окситоцина, неуропептида који се производи у хипоталамусу… Повишени нивои окситоцина повезују се с вишим нивоом поверења, кооперативног понашања, дељења с непознатим особама, делотворнијим разазнавањем емоција других особа и конструктивнијим решавањем сукоба.

Ово је одломак из парнице на савезном суду против затварања у самице. Адвокати који су поднели ову тужбу стару десет година, у име затвореника у калифорнијском затвору највишег нивоа сигурности, тврдили су да се пракса дугогодишње изолације затвореника – уз сложен сигурносни систем који скоро сасвим онемогућава физички контакт с другима, па чак и чуварима – претворила у незакониту, окрутну и необичну казну. О појединостима нагодбе и даље се расправља на суду, али део трајног записа сада чини стручни извештај професора психологије Дачера Келтнера са Универзитета Беркли у Калифорнији, који више од петнаест година предаје и води истраживања у вези с науком додира. "То је наш најранији и, могло би се тврдити, темељни језик друштвеног везивања", рекао ми је Келтнер.

Мисли на најранији у еволуционом смислу: сматра се да смо се ми људи служили "тактилном комуникацијом", као што то тврде научни радови, пре него што смо почели да развијамо говор. И на најранији појединачно: сада се зна да је додир први доживљај фетуса. При рођењу и за време првих месеци живота то је најкритичније и у потпуности развијено чуло дојенчета – начин на који бебе почињу да истражују свет, развијају поверење, откривају где почињу њихова тела и све друго.

У суштини, у једној од најутицајнијих и узнемирујућих студија у психологији додира користиле су се бебе, иако је у овом случају била реч о лабораторијским мајмунима. Крајем 1950-их тим предвођен психологом Харијем Харлоуом са Универзитета Висконсин узео је новорођене резус макакије од мајки и изоловао их је у кавезе с два сурогата који у главним цртама личе на мајмуне, једног начињеног од голе жице и другог прекривеног меканом фротирском тканином. У једном од Харлоуових експеримената само је жичани сурогат давао млеко. Младунци су научили да пију од њега, али чим би завршили с храњењем – и кад год су их научници плашили страшним механичким чудовиштем ком се тресла глава – пожурили су мекшим вештачким мајкама, чврсто држећи средину крпе хватом који се најбоље може описати као очајнички загрљај.

На интернету постоји стари видео Харлоуа и мајмуна, и страшан је за гледње: Харлоу у углу мирно приповеда посматрачу док се усамљено младунче у кавезу држи за фротирску тканину.

Али тај психолог имао је нешто да поручи, нешто што је у то време било јеретично. Утицајни западни ауторитети за васпитање деце тог времена учили су родитеље да не дирају децу више него што је то апсолутно неопходно – да мажење и љубљење новорођенчади и мале деце треба да сматрају застарелим обликом презаштићивања. (Тврдили су да ће вам дете одрасти у слабо и зависно; а осим тога, није ни хигијенски.)
Харлоуови експерименти с мајмунима етички су одбојни и према модерном сензибилитету, али они су између осталог разлог због ког сада знамо колико су ти ауторитети били погрешни. Малим макакијима, нашим блиским еволуционим рођацима, била је потребна "утеха контактом", како ју је Харлоу звао, толико јако да су одбили сталан извор хране ради меког додира.

Студије после Харлоуа умногостручиле су доказе снаге и хемијских процеса утехе контактом. На пример, научници који раде с лабораторијским пацовима установили су да нежан додир и мажење пацова може да поспеши њихову способност учења и подношења стреса. И прави додир коже на кожу доводи до конкретног, мерљивог побољшања здравља људских беба: откуцаја срца, тежине, отпорности на инфекције. Инкубатори за недоношчад осмишљени су да прерано рођену децу и друге бебе мале порођајне тежине држе у заштитној, стерилној изолацији, али неке болнице данас такође брину о тим бебама по протоколу живахног имена "кенгурска мајчинска брига" – постављањем новорођенчади на голе груди мајке што пре након рођења и то по неколико сати.

Бебе које су мајке држале на кожи имају трајан, непосредан приступ мајчином млеку и могу да упију мајчине заштитне микроорганизме. Болничке студије исто су тако показале да када је мајка болесна или из другог разлога није у могућности да дуго времена држи дете, друга одрасла особа може привремено да послужи као замена за кенгурски додир коже. Тврдња да физичка топлина и додир мајке, или оца или друге брижне особе која разуме каква је нежност потребна, може новорођенче да одржи у животу није пуко романтично претеривање.

"ОПИПАЈ ИХ", рекла је Вероника Сантос, извукавши четири правоугаоне плочице из фиоке писаћег стола. "Затворених очију."

Шта су ми прсти у неколико секунди рекли: све четири плочице су биле пластичне. На једној су била удубљења. На другој избочина. Кривуље. Углови. Уздигнут квадрат отприлике величине поштанске марке.

Ако можете да се служите барем једном руком, сваког дана се непрестано упуштате у овакву непосредну комуникацију коже с мозгом. Ког је облика хемијска оловка коју покушавате да дохватите из торбице? Да ли вам је новчаник и даље у задњем џепу? Да ли су клинци опет оставили лепљива седишта у аутомобилу? А сада, под претпоставком да носите одећу, опипајте тканину: панталоне, мајицу, пиџаму, није важно. Само без гледања.

Сантосова, инжењерка која води Лабораторију биомехатронике на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу, наговорила ме је да и ја то урадим – опишем текстуру сукње коју носим, без гледања. Вероватно сте реаговали исто као и ја: нисмо упрли прстом као да, рецимо, нешто показујемо на карти. Уместо тога, лагано смо померили врх прста или два по тканини или је протрљали између кажипрста и палца.

То нас је научила анатомија, а не култура. Људи су обмотани, као што сам једном приликом чула једног научника како каже, "невероватно комплексним чаршавом који је прекривен сензорима". Односно, кожом, нашим највећим органом. Њени слојеви садрже стотине хиљада рецепторских ћелија, неравномерно расподељених по површини тела, специјализованих за различите послове. Неке од њих мозгу шаљу сигнале о температури или штетном поремећају који доживљавамо као бол. За неке се чини да су специјализоване да умирују; неуролог Франсис Мекглоун део је међународне групе научника који проучавају рецепторе, који су најгушћи у кожи с длакама на рукама и леђима, а који производе пријатан осећај када се кожа која их садржи чешка или милује.

Други пак рецептори мозгу шаљу информацијске појединости које нам непрестано помажу да разаберемо шта додирујемо, радимо и чиме се користимо. Зову се механорецептори: еволутивно прикладно, њихова је густина посебно висока на делу коже јагодица и шаке. Они сада раде за вас – како сам рекла, ако можете да се служите бар једном руком – управо у овом тренутку. Помоћу прстију окрећете странице часописа, зар не? Преклопите једну страницу. Сада затворених очију прођите преклопом и осетите глатку страницу иза њега. Нека ваши прсти опипају ћошкове странице, корице, хрбат.

Јесте ли? У реду. Управо се, од ваше руке до мозга, толико тога догодило. Притисак на јагодице прстију, промена облика коже, вибрације које нисте приметили док сте прстом прелазили преко површина – свака од ових сићушних промена на сопственом чаршаву пуном сензора стимулисала је његове механорецепторе. Идентификовано је четири варијанте тих додирних рецептора, свака с властитом супспецијализацијом; на пример механорецептори за осећај вибрација пуном паром су слали сигнале док су вам се прсти кретали по текстурама папира и тканине. Живци шаљу те сигнале од коже до мозга, који сместа разврстава и распознаје: глатко је! Другачије глатко! Џинс! Плиш!

Наравно, ништа од тога не одвија се само за себе. Контекст – мириси, звукови, сећања, тренутне околности – утиче на све. "Знам да је то плиш јер сам давно научила какав је плиш на додир." Зато додир нечије руке може одобровољити у једном контексту и одбити у другом. "Наша свеукупна перцепција изграђена је на читавом животном искуству", каже Дастин Тејлер, биомедицински инжењер са Универзитета Кејс Вестерн Ризерв. "Систем с којим радимо" – мисли на међуделовање рецептора, живаца и мозга – "увек упија информације, разврстава их, повезује, спаја и израђује наше 'ја'. Томе нема ни почетка ни краја. То истражујемо."

Тејлер води тим стручњака различитих специјализација који раде с Брендоном Прествудом и осморо других пацијената, од којих су сви – због ампутације или у једном случају парализе – изгубили природну способност осећаја додира најмање једног уда. Разговор с Тејлером креће се од метафизике до простодушног одушевљења; једном приликом упитала сам га како је од студирања машинства доспео на експериментисање с повратом чула, а његов је искрен одговор садржавао: "Сунце ти!" и "Генијално". Електротехника, генијално. Неуронске мреже, исто тако. Напослетку, неуронске мреже покреће унутрашња струја тела; електрични импулси шаљу сигнале живцима. "Фасцинирао ме је мозак", рекао ми је Тејлер. "И даље сам сваког дана у чуду како функционишу машине у којима се крећемо."

Спој неуронауке и инжењерства има дугу историју. На пример, током 1960-их и 1970-их научници су почели да успешно, помоћу електричне стимулације и електрода, хируршки уграђених или причвршћених на кожу, активирају мишиће парализованих особа. Тејлерова жена Џојс је пензионисана физиотерапеуткиња, а њен рад с пацијентима након ампутације допринео је да његову пажњу привуче упоредни неуроинжењерски изазов XXИ века: А шта с додиром? С толико ратних ветерана након 11. септембра 2001. године, из Ирака и Авганистана који пате од повреда узрокованих бомбама, америчка министарства за ратне ветеране и одбрану увелико су финансирала истраживања протетике. У потрази за "скоро природним", што је израз који истраживачи понекад користе док уграђују нову технологију у нове врсте вештачких удова, могу ли да учине да ти удови и делују скоро природно? Да ли би протеза с уграђеним сензорима и са усађеним електродама могла особи која је изгубила уд да омогући да путем уређаја осети додир као да је део тела?

Одговор, на основу испитивања на Кејс Вестерн Ризерву и у неколицини других истраживачких центара, гласи "да". Мање-више. "Установили смо да је са свим нашим субјектима изазов које речи користити", рекао је Тејлер. "'Голицање’ је најчешћа. Много пута немају референтни оквир. Није налик ичему што су икада пре осетили."

Један пацијент му јерекао "попут капи хладне воде". Или онај бодљикави осећај када вам утрне рука или нога и тек почиње да се враћа у живот. "Понекад користим реч ’зујање’, али она је готово прејака”, објаснио ми је Прествуд. "Као да неко узме врх шиваће игле и не покушава вам пробије кожу, него је само дира."

Сваки центар спроводи експерименте с властитом комбинацијом имплантата и протеза; графички приказ на страницама 54–55, израђен под вођством инжењера Макса Ортиза Каталана са шведског Технолошког универзитета Чалмерс, приказује технологију коју су развили научници с Чалмерса. То је главна нит водиља: пацијент након ампутације – на пример човек као што је Прествуд, који је изгубио целу подлактицу – има пресечене живце у делу који је остао. Ти живци и даље могу да шаљу сигнале за које мозак доживљава да долазе из уда ког нема; ово може да буде један од узрока бола фантомског уда.

Дакле, трик је у обнављању сигнала. Сензори који се уграђују у ове експерименталне протезе могу претворити контакт с површином у електричне сигнале – на пример када протетички прст дира сто. То компјутеру шаље податке, а он одређује живце који треба да се стимулишу како би мозак доживео додир на одговарајућем месту. (Кажипрст? Палац? Други зглоб домалог прста?) Компјутер шаље импулсе уграђеним жицама до електроде, која стимулише наведени живац и шаље биолошке електричне импулсе до живаца. И тако сензорна информација, у идеалном случају права информација, иде према мозгу.

Када исправно функционше, све ово треба да се догоди скоро истовремено из перспективе мозга попут неуронске сигнализације с којом смо рођени. Али ниједна два тела нису потпуно иста, а за добровољце који учествују, за сада њих двадесетак у америчким и европским истраживачким клиникама, поступак захтева стрпљивост: озбиљна операција коју следе многи сати у истраживачким лабораторијима и одговарање на питања док су спојени на компјутер. "Где вам се чини да то осећате?", "А сада?" Чак и уз све то, Прествуд и други учесници рекли су ми да су пристали због могућности да помогну научницима да сазнају како ће се то подручје развијати – хоће ли повређени ратни ветерани и друге особе са ампутираним удовима једнога дана моћи да носе скоро природни уд који ће као такав и осећати.

"Само сам хтео да видим могу ли некоме да помогнем", казао је Кевин Валгамот, агент за продају некретнина из Јуте који је изгубио делове десне руке и ноге пре две деценије приликом нехотичног струјног удара док је црпао воду из бунара у дворишту. Валгамот је од 2016. године провео више од годину дана као добровољац за истраживање на Универзитету Јута, где су му привремено уградили електроде, укључујући и оне које су научници тамо развили. У лабораторији, прикопчан на компјутер, Валгамот би ставио једну од нових протеза са сензорима – ова се зове ЛУКЕ, скраћено од Лифе Ундер Кинетиц Еволутион ("Живот под кинетичком еволуцијом"), али и због Лука Скајвокера, џедаја из "Ратова звезда" који губи руку у борби светлосним мачевима с Дартом Вејдером. До краја наставка "Империја узвраћа ударац" Лук има протезу, која се чини да може све, па и да осећа додир. Ако у претраживач укуцате "Валгамотова јаја" или "Валгамотово грожђе", видећете га у лабораторији у Јути с ЛУКЕ-ом: концентрише се, озбиљног лица извршава једноставне задатке који су готово немогући за руке које не осећају.

Са одговарајућом осетљивошћу подиже сирово јаје у љусци и нежно га полаже у посуду. У сопственој руци држи грозд, затвара протетички палац и прст око бобице и откине је а да је не згњечи. Видео-клипови из других истраживачких центара приказују сличне мале победе: у Кејс Вестерн Ризерву пацијент ком је стављен повез око очију протетичким прстима узима трешњу и откида петељку; у Шведској се пацијент с Чалмерса у својој гаражи служи алатима у сопственој и протетичкој руци.

Али велик број добровољаца највише је хтео да осети – и за тиме су жудели, како су рекли Тејлеру и другим научницима – додир људске коже. "Изненадило ме је колико много њих је хтело додир с неким", рекао је Тејлер. "Није то било ради неке функције. Било је то само 'желим да држим руку своје жене'."

Једном приликом упитала сам Прествуда, након што сам се извинила на неумесном питању, зашто је толико важно да осети Ејмине прсте у својој непостојећој левој руци када му је десна, којој ништа не недостаје, све време ту. Није се увредио. Рекао је да је то тешко објаснити. На крају је рекао: због тога би се осетио целовитим. "Због тога што је то нешто што сам изгубио", казао је. "Шест година нисам држао женину руку левом руком, а сада то радим. Ствар је у осећају који иде са сваким додиром. То је… ствар је у томе да си потпун."

Тејлеру је било уједно и дирљиво, дубоко, и интригантно. Шта значи осетити радост додира вољене особе када је тај осећај попут вршка шиваће игле? А ако одговарајуће околности могу кортексу послати одређену врсту сигнала који ће се забележити као стисак људских прстију, шта то може да значи за појединце које одваја даљина? "Сунце ти! Шта бисмо све могли да направимо?", рекао је Тејлер. "Ово је много више од протетике."

То нас доводи до Веронике Сантос и њене лабораторије у Лос Анђелесу пуне робота. "Биомехатроника" у суштини значи, како и звучи, мешање биолошке и медицинске науке, а Сантосова се специјализовала за развој сензора за роботске руке. Велик део њеног рада намењен је да учини роботе кориснијима у медицинске сврхе и на местима која су опасна за људе као што су морске дубине. Али пре три године почела је сарадњу с Тејлером на низу експеримената о… па, номенклатура још није одређена. "Удаљеном додиру." "Распоређеном додиру." Замислите ово: једна особа у Лос Анђелесу, друга у Кливленду. На удаљености од 3.000 километара – што је удаљеност од Универзитета Калифорнија у Лос Анђелесу до Кејс Вестерн Ризерва – покушавају да се рукују.

Укључен је и робот, а објаснићу како; Сантосова и Тејлер одлучили су да ме споје као крај из Кливленда у једном од експеримената. Научници и писци научне фантастике већ много деценија разматрају како би то могло да се догоди, да особа на једном месту оствари оно што изгледа као физички контакт са особом или предметом на другом месту. Ако сте икада осетили мобилни како вибрира, део сте тог подухвата: то је бежични сигнал с друге локације који покреће сићушни мотор који покреће механорецепторе у вашој кожи.

Инжењерски стручни термин за то јесте "хаптика", од грчког хаптикóс, који се односи на чуло додира. Сва технологија намењена покретању осећаја додира јесте хаптичка – на пример они пејџери из ресторана који зује у вашој руци када вам је наруџбина спремна. Сада можете да купите рукавице за виртуелну стварност које се носе с наочарама за виртуелну стварност и које су намењене да ваши прсти и дланови осете нешто налик контакту док ваше виртуелне руке додирују виртуелне предмете. (Видите зид у виртуелној просторији који приказују ваше наочаре; дизањем ваше руке наслањате вашу виртуелну руку на зид, а сила у рукавицама гура назад како би створила илузију да не можете да га пробијете. Или ваши виртуелни прсти дирају виртуелни трактор на виртуелној ораници, а ваши стварни прсти осећају брујање мотора.) Гејмери су тренутно највеће тржиште потрошача за такве рукавице, а оне се користе и како би се уређаји за обуку у виртуелној стварности, као што су симулатори лета, чинили стварнији.

У односу на симфонију природног људског додира, технологија мора још много да напредује. "Симфонија" није моја метафора; чула сам је од три различита научника који су покушали да ми дочарају оркестрирану координацију иза осећаја који узимамо здраво за готово. "Користим се овим изванредно осмишљеним материјалима, а они су још увек наш неспретан покушај да створимо оно с чиме се мој мали нећак родио пре девет месеци", казала ми је Сантосова. "И даље се због тога осећам ситном."

Онога дана када сам кренула да дотакнем њене прсте удаљене преко осам држава, Сантосова је носила мајицу, плаве фармерке и пандемијску маску за лице. Ухватила сам је замагљеним погледом, који се преносио уживо и путем тродимензионалног приказа, путем наочара за виртуелну стварност које су двојица истраживача с Кејс Вестерн Ризерва причврстила на моју главу. Тада се нагло окренула постранце, неставши из погледа, и шта сам тада видела? Плочице на поду. Ногу од стола, две обувене ноге. О, Вероникине ноге. Подигла сам очи с наочарама. "Здраво", рекла је Сантосова.

Она је у суштини поздравила робота на точковима, који се, након што се неко време сударао с намештајем лабораторије на Универзитету Калифорнија у Лос Анђелесу, напослетку зауставио како би окренуо видео-камеру према њој. Да кажем речником истраживача, ја сам "утемељавала" тог робота, гледајући његовим очима, слушајући његовим микрофоном и клатећи се попут пијанца због тога што њиме некомпетентно управља људско биће у Кливленду. У ери дронова у томе нема ничег нарочитог; иновативни део била је моја десница, која је – ето опет те речи – утемељавала металну и пластичну руку робота из Лос Анђелеса на точкићима. Два метална диска била су причвршћена на мој длан и кажипрст у рукавици. Жице су спајале дискове на лабораторијски компјутер, које су повезивале робота на интернет, који је пак имао тактилне сензоре на својим роботским прстима. Кад год би робот дотакао неку површину, сензори би послали импулсе у његов роботски мозак – његов компјутер. Ти импулси су кренули на другу страну земље, у лабораторијске жице мојих ручних дискова, путем моје коже и даље у моје жице и у соматосензорни кортекс.

Како је онај пут Прествуд био рекао, "зујање", али слабије. Вршак иглице. То су биле добре речи за ово – уз притисак на мојим прстима када сам ја, односно робот, шаком обухватила пластичну чашу за вино на столу покрај Сантосове. Експеримент је био осмишљен тако да две раздвојене особе прославе пословни договор уз наздрављање чашама и стисак руке. Нисам успела у наздрављању; мојој роботској мени упорно је падала чаша. Али истраживач чије сам место привремено преузела, Луис Месијас, студент дипломских студија на Кејс Вестерн Ризерву, до тада је већ био много спретнији у удаљеном додиру. Научио је довољно стручно да рукује руком у рукавици како би подигао чашу у Лос Анђелесу за дршку и куцне је о другу чашу коју је његов партнер подигао. Истовремено је осећао додир у Кливленду. Чин-чин.

Месијас, који је утемељио Вероникиног робота у лабораторији, на удаљености је огулио банану. На удаљености је стиснуо тубу пасте за зубе уз нежну прецизност особе која се припрема да опере зубе. Ако истраживању дате довољно времена, можете да створите будућност у којој се додир преноси у теле-све једнако живо као данас слика и звук: посао, путовање, куповину, породична окупљања. Утеху. Сексуалну интимност. Медицинску негу, ону која захтева додир лекара. Можда ће у метаверзуму, том још увек неоствареном виртуелном окупљалишту које је искочило из научне фантастике у корпоративне пословне моделе, нешто што ставимо на своја стварна тела – рукавице, одело, шта год – уверити наше мозгове да заиста додирујемо виртуелне људе, виртуелне животиње, виртуелне ствари.

Можда. Да нисам гледала у Вероникино лице када је кренула да се рукује… да се нисам раније руковала с њеном правом руком и ходала уз њу у Лос Анђелесу и сазнала каква је боја њеног гласа… у другом контексту, хоћу рећи, ненадано зујање и додир игле на мојој кожи не би се чинили као стисак људске руке. Али због овога сам задржала дах. Могла сам да видим њено лице кад је положила голу руку преко роботске, и дуго након тога размишљала сам о Брендону и Ејми Прествуд и чврстоћи загрљаја моје ћерке испод пластичне баријере, и како ум може у потпуности да повеже причу и окружење уз импулсе који се крећу људским живцима.

Пре две године, током првих недеља пандемијског затварања, један свештеник ми је причао о првим недељним мисама на Зуму. Рекао је да је конгрегацији највише недостајало прослеђивање мира – мрмљања: "нека мир од Господа Исуса Христа буде с вама" и брз међусобни стисак руке међу клупама. Није нам ни једном ни другом тада пало на памет да се запитамо о биологији тог додира, деформацији кожних ћелија у трајању од две секунде због које се људи осећају зближено, једни с другима и са својим богом. Прикази нервног система који су сада залепљени на зидове моје канцеларије укључују многе ознаке као што су: "Локација рецептора", "Провођење импулса" и тако даље, а када сам питала Тејлера колико од наведенога би можда могао да копира биоинжињеринг – колико те симфоније, путем телесних електрода и компјутера – исправио ме пре него што сам довршила питање. "'Копирати’ је опасно", рекао је. "Много се мучимо с тим. Не можемо верно да копирамо природну схему. Општи термин којим се користимо јесте 'реконстурисати'."

Из мог речника Меријам-Вебстер, црвеног издања увезаног тканином који ми је бака давно поклонила: реконструисати: рестаурирати, обновити, вратити. Новији речници налазе се у мом мобилном, али држим то издање надохват руке јер мој длан на његовим излизаним корицама шаље мом мозгу причу коју разуме. Посматрала сам Брендона Прествуда како говори пред научном публиком; рекао ми је да га то и даље чини нервозним, али научио је једноставно да им испричати шта му се догодило и посматра их како се усправљају у столици када дође до дела о осећају додира Ејмине руке.

"Приликом једног излагања говорио сам о војнику који је био стациониран у Авганистану или тако негде годину дана", рекао ми је Прествуд недавно док сам разговарала с њим. То је заправо био хипотетички војник, а Прествуд је импровизовао, замишљајући куда би импровизација могла да одведе. "А пре него што је отишао, жена му је затруднела, није никада видео ћерку, али може да посегне и додирне је помоћу овог система. Или пословни човек који није био код куће шест месеци. Фотографкиња Натионал Геограпхица која је отишла у Обалу Слоноваче."

(Национална географија)

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".