Ипак њен живот раније није био тако бајкових и гламурозан.
"Ја потичем из породице где сам имала довољно за један обичан живот, никад није било ту нешто више да бих се ја разбацивала, али увек сам имала велике жеље и циљеве. У Љигу сам завршила гимназију, где сам била ђак генерације. Имала сам и стипендију, али никад нећу заборавити када сам дошла у Београд, стала испред Правног факултета и рекла: Ја ћу тебе покорити и ти ћеш једног дана бити освојен. Тако је и било, прошла сам пријемни уписала се на буџет", рекла је Јована својевремено и додала:
"Те дане студентског живота нећу заборавити. Било је доста девојака које су уписале исти факултет као ја али нису училе, шетале су се само кроз град у Гучију, Пради и осталим маркама, а ја када сам дошла, носила сам ствари које уопште нису биле фирмиране. Одећу сам куповала код Кинеза – мајице од 200 динара, а сада ипак могу себи да приуштим све".
Фото: ТВ Пинк принтскрин
"Ја сам имала свој циљ у животу који већ сада остварујем, а то је да завршим факултет и да од своје дипломе, од свог ума и знања, могу сама себи да купим Гучи и Праду, а да не морам да идем са неким старкељом да бих то све имала. Ја сам као клинка волела да имам скупе ствари, а сада их имам и све могу себи да приуштим. Било је тренутака када сам учила по дванаест сати у читаоници. Изађем напоље после токог времена и само кренем да плачем јер видим срећне и заљубљене људе око себе, а мени је у глави само да морам да научим преко 1.000 страна и да положим испит"
Све би ми било лакше да сам имала ту психичку подршку, али моји родитељи ми се нису мешали и то је ок, јер су у мени пробудили борца. Али било ми је тешко током четири године студија јер сам знала да морам бити на буџету јер немам новца и да морам све да положим. То ми је било јако тешко. Имала сам много успона и падова и милион пута сам се враћала кући уплакана и питала се: Да ли све ово има сврхе и да ли све ово има цену, хоће ли ми се сав овај труд исплатити? Ево, сада када размишљам о томе плаче ми се. Када сам завршила четири године студија, ја сам две године волонтирала без динара и нисам могла да се запослим нигде иако сам била најбољи студент. Млади људи не смеју да губе наду. Ми живимо у земљи где морамо издржати период челичења. То је мени било јако тешко јер видим да људи који су мање квалитетни успевају, а ја која сам најбоља, не могу.
Фото: АТА имагес
Искрено, ја сам радила сам као конобарица у ресторану који држе мама и тата и ту сам скупљала сваки динар да бих себи купила неку одећу. Ма и кувала сам, чистила, радила на роштиљу и скупљала од стипендија јер сам имала све могуће стипендије Фонда за младе таленте и била сам друга у Србији из српског, у Гимназији из језичке кутуре, на републичком и државном такмичењу. Зато су моји родитељи хтели да ја будем адвокат и опет их некако разумем. Школовали су ме за то и нису ме подржали када сам одлучила да радим на телевизији. Сада су поносни на мене, али пре нису били јер нису могли да схвате чиме ја желим да се бавим у животу. Хаљину за апсолвентско вече сам купила од стипендије и кожну јакну од 300 евра. Волим да се лепо облачим и никада нећу заборавити колико сам била срећна када сама себи нешто приуштим јер ми родитељи нису куповали, нису имали од чега. Када сам излазила у град, пила сам једно вино, а онда само воду, нисам се расипала као други јер знам да ценим динар”, присећа се Јована са сузама у очима.
Прочитајте још
(Свет)
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
