- Моје детињство је било разнолико. Отац је до моје шесте године радио као возач камиона и памтим га по реченици: “Кад цу да те видим тата?”, а он каже: “За недељу дана”. Одрасла сам на немачким слаткшима, соковима, играчкама, али је ту била просто велика празнина, јер никад није био ту. Генерално те ствари мене никад нису интересовале, неко сам ко је везан за оца и мајку и волим кад су ту и ништа то не може да ми замени.

 

 

На питање да ли јој нека особа недостаје, она одговара:

- Када се брат родио, отац је отворио своју фирму, имали су гомиле кредита, дугова, трошкова, али ни брат, ни ја, то никада нисмо осетили, давали су последњи динар на нас и увек смо се држали заједно нас четворо и деда, са осталом родбином нисмо имали неке превише блиске односе. Волела сам да се играм на улици , да возим бицикл, дединог апенца, да играм жмурке, вије… До петог разреда сам се на улици играла буквално - казала је Барбара кроз сузе.

 

 

- Недостаје ми тај моменат велике фамилије, имам велику фамилију али, као сто рекох, са доста њих нисмо нешто претерано блиски, и увек завидим људима који имају многобројну и сложну фамилију, волела бих да је и мени тако, али ето, не можеш имати све - испричала је Барбара за "Телеграф".

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".