- Moje detinjstvo je bilo raznoliko. Otac je do moje šeste godine radio kao vozač kamiona i pamtim ga po rečenici: “Kad cu da te vidim tata?”, a on kaže: “Za nedelju dana”. Odrasla sam na nemačkim slatkšima, sokovima, igračkama, ali je tu bila prosto velika praznina, jer nikad nije bio tu. Generalno te stvari mene nikad nisu interesovale, neko sam ko je vezan za oca i majku i volim kad su tu i ništa to ne može da mi zameni.
Na pitanje da li joj neka osoba nedostaje, ona odgovara:
- Kada se brat rodio, otac je otvorio svoju firmu, imali su gomile kredita, dugova, troškova, ali ni brat, ni ja, to nikada nismo osetili, davali su poslednji dinar na nas i uvek smo se držali zajedno nas četvoro i deda, sa ostalom rodbinom nismo imali neke previše bliske odnose. Volela sam da se igram na ulici , da vozim bicikl, dedinog apenca, da igram žmurke, vije… Do petog razreda sam se na ulici igrala bukvalno - kazala je Barbara kroz suze.
Pročitajte još
- Nedostaje mi taj momenat velike familije, imam veliku familiju ali, kao sto rekoh, sa dosta njih nismo nešto preterano bliski, i uvek zavidim ljudima koji imaju mnogobrojnu i složnu familiju, volela bih da je i meni tako, ali eto, ne možeš imati sve - ispričala je Barbara za "Telegraf".
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
