Ко је написао "Хамлета"? Замислите да, у потрази за одговором на лицу места, а пре уласка у временску машину, са собом понесете енглеско издање "Хамлета" са полице са страним књигама из оближње књижаре, а потом кренете кроз време у елизабетански Лондон, у 1599. годину. Подразумевамо, јасно, да временска машина постоји.

На блатњавој јужној обали Темзе лако ћете препознати Глоб театар, у то време већ водећу глумачку компанију у граду. Брзо ћете потом пронаћи и тада већ угледног и богатог писца Вилијама Шексипра, како у просценијуму прелистава Геста Данорум, данску хронику из 14. века, у потрази за добром историјском причом из Данске коју би након успеха трагедије о Јулију Цезару могао драматизовати. Но, то је нека друга прича.

Наиме, замислите да, не скидајући рукавице, Шекспиру предајете књигу коју сте донели из будућности. Он би без сумње одложио данске хронике и био у искушењу да драму прочита. Вероватно би је потом поставио у театру који је изградио са ортацима. И онда, четри године касније, код књижара Линга и Трундела објавио би скраћену верзију драме, која ће остати позната као Први кватро, а годину дана потом штампао би и Други, који представља знатно обимнују верзију "Хамлета".

Фото: Википедија

 

Изузетно успешна "Трагедија Хамлета, принца Данске" ући ће 1623. године у такозвани Први фолио, сабрана Шекспирова дела, а потом бити извођена, прештампавана, превођена бескрајно много пута, да би постала вероватно најутицајније дело литературе свих времена које се данас може наћи у скоро свакој књижари. Између осталих, у оној у којој сте купили верзију коју ћете однети Шекспиру.

Ако би се ова временска петља десила (уз претпоставку да времеплов ради), поставља се очигледно питање – ко је тада написао "Хамлета"? Да ли се написао сам? Ви нисте, али није ни Шекспир.

Парадокс овакве временске петље постоји у много варијанти, са разноврсним називима, а треба га узети у обзир сваки пут кад размишљате како бисте се радо вратили у прошлост, покушали да нешто промените и учините свет бољим – да себи однесете информацију о времеплову, да атентатом спречите уздизање какве тиранске власти или да полажете пријемни на бечкој ликовној академији уместо Адолфа Хитлера. У сваком од ових сценарија, може доћи до тога ваш потез управо производи историју какву знате.

Парадокс је обрађиван у многим популарним СФ остварењима – од филмског серијала "Повратак у будућност" до ТВ серије Доктор Wхо. Парадокс се назива и каузална петља, парадокс информације, али и предестинациони или пресудбински парадокс. На енглеском се најчешће назива парадокс боотстрап, по називу за уши на чизмама које служе за обување. Овај назив потиче од вероватно најбоље приче на ову тему Бy хис боотстрапс култног америчког СФ писца Роберта Хајнлајна.

Фото: Википедија

 

Кад се спекулише о времеплову има много сценарија где се испитује узрочно последична веза догађаја. Но, у оваквој временској петљи није реч само о томе да су догађаји из прошлости неприродно повезани са онима из будућности, него је петља непромењива и потиче – сама од себе.

Ако бисмо, наиме, замислили једну билијарску куглу која, након што је ударена, истог трена путује у прошлост неколико секунди и при стеченој брзини сама себе удара, овакав след догађаја би постојао, кугла би изнова и изнова била ударана сама од себе, али порекло њеног понашања не би могло да се установи. Овакав модел је згодан за анализу предестинације и система мишљења у којима се рачуна на понављање историје као што су калвинизам и марксизам. Но, да ли је могућ у физичком свету?

Руски физичари Алексеј Носев и Игор Новиков објавили су 1992. године рад у коме су показали да у овом случају не долази до нарушавања Другог принципа термодинамике (који иначе у стварном свету спречава сличан перпетуум мобиле) јер није реч о од света изолованом систему на који се иначе закон односи и у коме би се енергија морала трошити.

Новиков је, заправо, отишао корак даље, тврдећи не само да је оваква петља могућа, него и да је једина могућа – касније је у више књига објавио принцип по коме је ова врста доследности једини могући облик путовања кроз време у универзуму, што ће остати познато као Новиковљев принцип самодоследности.

Дански краљевић из Шекспирове драме (ако јесте Шекспирова) могао би такође бити сопствена, доследна жртва самог себе, чак и да не употребимо сав онај бескрајно богат апарат књижевне критике која већ вековима анализира његов карактер и поступке. Рецимо да се, крадом од краља Клаудија и своје мајке, Хамлет врати у прошлост и поразговара са собом у обличју авети, представљајући се као очев дух и откривајући себи самом ко му је убио оца. Да ли би његова одлука о освети потом била лакша, а драма мање занимљива? Или потпуно индентична, све до тренутка док Хамлет поново не оде у прошлост?

Слободан Бубњевић /Наука кроз приче

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".