Још од библијских времена, државни удари представљају један од уобичајених начина преузимања власти од стране оних који су желели да владају ауторитарно, али нису имали краљевско порекло. За разлику од револуција, које представљају масовне устанке, државни удари се дешавају изненада и обухватају врло мали број људи, високих државних и војних чиновника.
У мноштву великих историјских лидера који су на овај начин освојили власт, сајт Хистори је нарочито издвојио следеће личности.
Наполеон Бонапарта
Већ након повратка из славне војне кампање у Египту 1799. године, Наполеон је започео припреме за преотимање моћи од петочланог Директоријума који је у том тренутку вршио власт у Француској. Уз помоћ неколико водећих државних чиновника, међу којима чак и двојице владајућих директора, успео је да организује ванредно скупштинско заседање ван Париза, 10. новембра 1799. године.
Комбинацијом пропаганде, подмићивања и застрашивања, сматрао је да ће убедити скупштину да му преда власт. Међутим, реакција посланика била је потпуно супротна. Повицима Доле диктатор, избачен је из скупштинске сале. Ипак, Наполеон је успео да оствари свој циљ. Убедивши трупе да стану на његову страну, он је распустио претходни скупштински сазив и организовао ново законодавно тело како би задржао привид законитости. У оваквим околностима, преостали посланици су гласали за збацивање Директоријума и успостављање трочланог Конзулата као врховног тела извршне власти. На челу Конзулата врло брзо ће се наћи сам Наполеон, који ће 1804. године довршити процес преузимања власти, крунисањем за императора.
Прочитајте још
Фото: Википедија
Франциско Франко
Победа левичарске коалиције на изборима у Шпанији, 1936. године, за генерала Франка је означила изгнанство на удаљена Канарска острва. На саме припреме војног пуча, Франко је из почетка гледао са неповерењем. До промене његовог става долази тек након осветничког атентата у коме је убијен један конзервативни политичар. Чувеног 18. јула, Франко је објавио манифест у коме је преклињао оружане снаге да збаце демократски изабрану владу. С обзиром да су се гарнизони широм Шпаније одазвали на његов позив, он је одлучио да тајно напусти Канарска острва и запути се у Шпански Мароко, где је преузео вођство устанком који је започео дан раније. Тамо је стао на чело трупа које је уз помоћ фашистичке Италије и нацистичке Немачке успео да превезе на шпанско тло.
Покушај државног удара, који је уследио, био је само делимично успешан. Заузевши тек једну трећину шпанске територије, Франкове снаге су донеле Шпанији крвави грађански рат који је трајао наредне три године. На самом крају овог рата, превратничке снаге су ипак однеле победу. Уз помоћ и подршку фашиста, монархиста, земљопоседничког племства и Католичке цркве, популарни El Caudillo (Вођа), остао је на власти као диктатор Шпаније све до своје смрти, 1975. године.
Фото: Википедија
Моамер Гадафи
Рођен у шатору, од бедуинских родитеља, Моамер Гадафи је одрастао презирући Либијску монархију и њене западне спонзоре. Осећајући нарастајућу слабост државе, двадесетседмогодишњи млади официр либијске војске одлучио је да сам преузме власт 1. септембра 1969. године док је краљ Идриз био на лечењу, ван земље.
У војним возилима, он је са осталих седамдесет завереника, упао у у Бенгази и Триполи, опкољавајући краљевску палату и зграде осталих државних институција. Они су пресекли комуникације и ухапсили водеће државне службенике од којих је један у очајању чак ускочио у базен. Краљева гарда пружила је мали отпор, па је у року од два сата читав преврат успешно завршен, без проливања крви. У обраћању јавности преко радија тог јутра, Гадафи је обавестио сународнике да је корумпирани и реакционарни режим уклоњен. Испрва, нико није заправо знао у чијим се рукама нашла власт. Ипак, врло брзо, Гадафи је успоставио своју вољу у свим аспектима либијског живота. Немилосрдно гушећи покушаје неслагања и стално се сукобљавајући са Сједињеним Државама, он је водио либијску државу наредне четрдесет и две године,када је збачен и убијен у току Арапског пролећа, 2011. године.
ФОТО: Зоо врт Палић, Танјуг/Синхуа
Иди Амин
Иако скромног порекла, Иди Амин је захваљујући успону у војној хијерархији доспео до места водећег генерала војске Уганде. У почетку је био врло близак пријатељ председника Уганде, Милтона Оботеа, који је земљи донео независност од британске власти 1962. године. Ипак, њих двојица су се у наредном периоду почела удаљавати што је коначно довело до великог међусобног неповерења. Пре свог одласка на дипломатску конференцију у Сингапур, председник је наводно тајно наложио хапшење генерала Амина. Гласине о овој одлуци председника доспеле су и до самог Амина, који је на њих одговорио слањем трупа у главни град Уганде, Кампалу, 25. јануара 1971. године, док је председник још био ван земље.
Пуцњавом из аутоматског оружја и минобацача, Аминови људи су убрзо заузели аеродром и друге стратешки важне тачке да би на крају објавили успешно преузимање државног радија. Упркос обећању о повратку демократије, самопрокламовани последњи краљ Шкотске владао је челичном песницом, убивши око 300,000 политичких противника, који се нису слагали са правцем његове бруталне осмогодишње политике. Након што је збачен напорима емиграната и војника из Танзаније, Амин је живео до краја живота у Саудијској Арабији, никад се не суочивши са тужбама.
Фото: Википедија
Аугусто Пиноче
Професионални војни официр, Аусгусто Пиноче је био постављен на чело чилеанске армије у истом тренутку када се придружио завери у режији ЦИА-е против човека који га је на то место поставио, Салватора Аљендеа. Припадници војне морнарице су 11. септембра 1973. године заузели луку Валпарејсо док су копнене снаге са тенковима напредовале ка председничкој палати у Сантјагу. Заповедајући превратом из командног места у предграђу, Пиноче је наредио да два војна авиона испале ракете ка председниковој резиденцији. Како се пламен дизао у небо, војници су упали у зграду, наводећи Аљендеа, демократски изабраног председника, марксистичке оријентације да изврши самоубиство да се не би морао предати. Пиночеови људи су провели остатак дана, као и многе наредне дане у хапшењу Аљендеових присталица да би били мучени, а у многим случајевима и убијани без суђења. За то време, Пиноче је започео своју седамнаестогодишњу диктаторску владавину у Чилеу.
Сведочанства из америчког Конгреса, као и документи са којих је скинута ознака тајности, касније су показали да су, по наређењима америчког председника Никсона, припадници ЦИА-е годинама покушавали да подстакну Аљендеов пад, делимично финансирајући пропаганду против чилеанског председника, делом сталним угрожавањем чилеанске економије, али и одржавањем контаката са познатим завереницима.
Фото: Википедија/Emilio Kopaitic
(Национална географија)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
