Зелко је за "Националну географију" испричао како је спасен.

Тог 27. марта 1999. из НАТО базе у Италији одлетео је на север Србије, спуштао се јужно ка Београду на који је бацио две бомбе тешке по 900 килограма.

- Невидљиви не може да комуницира са базом, и знао сам да моји неће знати ако ми се нешто догоди. Гледајући олујне облаке у мраку, осетио сам неку тегобу од главе до пете. У ствари, био сам престрављен - рекао је Зелко.

Фото: Зоран Јовановић Мачак

 

 

Погодио је мету и планирао да се врати у базу, али онда је почела да дејствује наша ПВО. Неколико ракета је избегао, а затим га је једна погодила у крило и авион је почео да пада. Зелко је успео да се катапултира и падобраном спусти на земљу. Пао у атар сремског села Буђановци.

- Тада сам размишљао само како ме доле чекају српски војници, јер управо сам им бомбардовао главни град.

Спустио се у њиву на око 30 километара од Београда и сакрио се у канал за одводњавање. Чак је успео да успостави везу са базом. Сатима је био у каналу. Онда је по њега долетео хеликоптер из Тузле, али му се уређај за инфрацрвени сигнал покварио, док је на радију слушао: "Јави се, не видимо те".

Фото: Зоран Јовановић Мачак

 

 

- Искочио сам из канала и упалио сигналну ракету. Чекао сам ко ће први да ме ухвати. Притрчала су два војника, нисам знао чији су док нису проговорили на енглеском језику. Сутрадан сам позвао ћерку и честитао јој десети рођендан. Тек тада сам схватио да сам спасен.

Дејл Зелко је са своје двоје деце долазио у Србију 2012. године и био гост у кући Золтана Данија, официра који га је са својом јединицом оборио 1999. Постали су и остали пријатељи.

Зелко више пута изразио жаљење што је бомбардовао Србију.

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".