Грађани Србије памте агресију, екплозије, сирене за ваздушну опасност, али и пркос који се у народу родио, подстакнут бомбама. Током трајања НАТО агресије, на трговима, улицама и мостовима широм земље организовани су концерти на којима су људи, уз музичаре, пркосили бомбама. О наступима народњака извештавао је естрадни часопис "Сабор".
Пркосу агресорским авионима и крстарећим ракетама придружили су се и народњаци учешћем на концертима који се, без обзира на ваздушну опасност, свакодневно приређују у Београду и многим градовима Србије. Са хиљадама људи звезде народне музике певају и потврђују да је дух овог народа неуништив - писало је на почетку извештаја објављеног у "Сабору" 12. априла 1999, који преносимо у целости.
Фото: Архива ТВ Новости
Током првог од приређених концерата у Београду из сцене смо затекли Гибу, Цакану, Рашу Павловића, Николу Урошевића, Геџу, Бору Дрљачу, Борислава Зорића Личанина... Уз чај који је колегама, али и публици, бесплатно делио Ера са видним огорчењем коментарисали су незапамћени акт тероризма НАТО снага на нашу земљу Зоран Калезић, Кеба, Ана Бекута, Снежана Ђуришић, Сања Ђорђевић, већ поменути Ера... А, из звучника је центром Београда одјекивао глас Гоце Лазаревић која је, уз пратњу оркестра Бокија Милошевића и громогласну подршку окупљених на Тргу, певала "Ђурђевдан", а потом и Аце Илића који је певао "Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине".
Да се ни у певаче није увукао страх од пројектила доказали су Цеца Ражнатовић, јер је не обазирући се на узбуну, дошла са супругом Жељком, сином Вељком и ћерком Анастасијом, и Џеј, који је такође стигао са комплетном породицом. Лепа Брена је била у пратњи Бобе Живојиновића, а када се појавила на бини и запевала "Ја немам други дом" емоције су превладале и потекле су јој сузе. То није оставило равнодушним ни публику.
Прочитајте још
Неколико дана касније, поново је на Тргу Републике био народњачки дан. И тада су се окупили бројни представници фолк бранше - Драган Александрић, Перица Здравковић, Хасан Дудић, Лела Андрић, Саво Радусиновић, Славко Бањац...
Фото: Архива ТВ Новости
- Америка, Америка, земља велика, али метар мога села, Америка цела - певао је Мирослав Илић, док је Тозовац, пре него што се латио микрофона, у има голубара Београда пустио птицу мира да полети пут неба. Потом су бројној публици, "наоружаној" транспарентима са слоганима који су одсликавали неуништиву духовитост народа и пркос агресору, запевали Зорица Брунцлик уз Кемишову пратњу, Слободан Мулина, Мерима Његомир, Цакана, Добривоје Топаловић, Неша Лутовац, Жељко Самарџић, Весна Змијанац...
И тако из дана у дан. Песма нас и данас одржава.
У наредном броју, објављеном 10. маја 1999. наставља се извештавање о антиратним концертима, а изјаве су том приликом дали Јелена Карлеуша и Недељко Бајић Баја.
Фото: Архива ТВ Новости
Данима већ траје неравноправна борба између насилничке бахатости са једне стране и пркосног слободарског духа са друге. Неравноправна, јер је ова прва још пре почетка била осуђена на пораз. Док над нашим главама свакодневно оргијају хладнокрвне убице уништавајући људске животе и разарајући материјална добра са безбедних висина, доле, на мостовима, улицама и трговима, траје фестивал храбрости и поноса.
На једном од концерата под геслом "Песма нас је одржала", у Београду на Тргу Републике, међу многобројним певачима затичемо Јелену Карлеушу и Недељка Бајића Бају.
Фото: Архива ТВ Новости
- Први напад агресора затекао ме је у колима негде близу швајцарско-немачке границе. Позвао ме је пријатељ мобилним телефоном и рекао: "Бајо, авиони су кренули!" Одузео сам се. Није то био страх, јер сам на рат навикао још у Босни. Тај рат је жестоко уздрмао моју фамилију. Мој рођени брат, тенкиста, био је тешко рањен. Осам чланова моје породице од тада нема посла и ја захваљујем Богу што сам у могућности да их помажем. Та краткотрајна паралисаност била је нормална реакција на тренутну беспомоћност коју осетите када сте у тешким тренуцима одвојености од најмилијих.
Јелену Карлеушу прво бомбардовање затекло је у њеном стану на Новом Београду.
Фото: Архива ТВ Новости
- Право да вам кажем, појма нисам имала о чему се ради. Код нас на Новаку стално нешто грува и у мирнодопско време. Схватила сам шта се дешава тек када је дошла мама. Нас две смо поделила улоге. Она стрепи, плаши се, пије лекове и добија блаже нервне сломове када заурлају сирене, а ја - спавам. Пре неки дан сам била на "добровољној радној акцији" код тетке у Батајници. Тамо је грунуло жестоко, па су јој у стану изразбијани прозори. Класика, шта да вам причам. Теткица и ја смо витлале са метлицом и ђубровником цело поподне сакупљајући стаклиће.
Да ли је све баш тако?
- Слушајте малу фолиранткињу - умешала се мама Дивна. - Цвика и она, само се фолира. Али, морам да јој признам, уме да сакрије страх, и, заиста, сирене за почетак и крај ваздушне опасности - преспава. И не само то: бургија неку везу да оде на Космет у посету нашим војницима да се са њима дружи. Изгледа да је баш решила живце да ми покида.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
