Била је реч о преуређеном тавану, од којег је глумац направио удобан дом. Том приликом, покојни великан српског глумишта говорио је о својим забрањеним представама, односу према животу и свом позиву, али се дотакао и непријатне политичке и ратне ситуације која је тада владала у земљи. Цео текст прочитајте у наставку:

Глумце публика обично дуго памти по упечатљивим улогама које за цео живот обележе њихову каријеру. Тако ће засигурно Јосиф Татић за многе ТВ гледаоце широм Југославије остати надобудни, припити моћник и политичар, директор протекционаш и лош љубавник - Јатаганац. У време емитовања "Бољег живота" увелико је путовао са "Шовинистичком фарсом", па је често био топло дочекан и поздрављен од "колега", локалних привредника који су га водили по производним халама и објашњавали своје "изуме" у пословању. Неки су га чак молили да се заузме код "генералног" како би им издејствовао осавремењивање лабораторије, јер су тврдо уверени да ће њихов шеф послушати "колегу" из Београда. И зачудо, ускоро су добили нову лабораторију, наравно, не глумчевом заслугом.

Фото: Архива ТВ Новости

 

 

У "Шовинистичкој фарси", једној од најизвођенијих путујућих позоришних представа Татићева улога је веома упечатљива - професор Михаиловић, великосрбин, уз поприличну количину вина надмудрује се са колегама, професором Драхом, великохрватом. Иако је улога настала пре пет-шест година и доживела већ једно "генерално реновирање", данас је и те како актуелна и пуни ових дана двориште Капетан Мишиног здања у Београду.

Намера нам је да у вруће августовско поподне посетимо Јатаганца, професора Михаиловића, Драгишу Цветковића (председника владе у предратној Југославији)... Али, затекли смо, у белини једног поткровља у непосредној близини Славије само Јосифа Татића. Човек који живи своје улоге и за ликове које игра приватно је један од пријатних и непосредних саговорника:

- Готово тридесет година сам на сцени, још од студентских дана. Било је много ликова и много улога, али ни једна које се не могу сетити са поносом. Од оне када сам уносио тацну, до ове последње, Цветковића у представи "Кнез Павле". Све што сам радио било је за мене озбиљно и заслуживало моју пуну пажњу. Знам да ме публика не памти по улогама у позоришту, него по телевизијским ликовима и естрадним представама. Али, позориште је мој прави живот. Остало је гостовање. Нема улоге коју не бих прихватио, нити екипе у којој не бих нашао своје место - објашњава Татић.

Фото: Архива ТВ Новости

 

 

На позоришним даскама је некако имао среће да се често нађе у политичкој жижи. На самом почетку каријере играо је 1969. године мању улогу у представи "Кад су цветале тикве". Представа је скинута са репертоара "указом друга Тита". Онда је пре десетак година дошла "Голубњача".

- Дејан Мијач је за Српско народно позориште поставио ту представу, а комунистичко вођство Војводине ју је забранило, с образложењем да је националистичка. Ми који смо радили на представи мислили смо другачије - да је лековита. После 11 представа у Новом Саду и забране, пренели смо је у Београд и почели да играмо у Студентском културном центру. Истини за вољу, играли смо само једну сезону, осамдесет представа, јер је већина екипе сваки пут морала да путује из Новог Сада. Упркос свему, играли смо с мераком, пред дупке пуном салом, где се за карту више чекало месецима. Био је то један од највећих бунтова позоришних људи над силовањем власти. Тада је то био крвав посао. Данас би изгледало наивно у односу на све што се дешава. У то време, међутим, било је незамисливо побунити се представом против одлуке власти. У тим тренуцима лепо је бити глумац, носити представу и знати да си у праву, да причаш истину језиком главног јунака ког играш, без обзира колико те мувају и поткусурују политичари - сећа се данас Татић.

Фото: Архива ТВ Новости

 

 

Било је још забрањених и потцењених представа - драмтизација књиге "Политика као судбина" Есада Ћимића. Градски комитет је проказао и скинуо са репертоара. Онда је дошла "Шовинистичка фарса", право политичко позориште, али и друге околности, па је било забавно и ново смејати се нашим наравима, политичким и националним препуцавањима са позорнице. Како су се ствари на домаћој политичкој сцени мењале, тако је и "Фарса" добијала на значају, па је оборила неке домаће рекорде. Играна је по целој земљи, у многим градовима и по неколико пута. Али, ето, понекад догађаји претекну...

- Доктор Драх и професор Михаиловић деле Босну и Херцеговину у представи. Нисмо ни сањали да ће је неко крвнички уистину убити једног дана. Како онда да се човек осећа? Наравно, врло депресивно - вели глумац.

У дане када свако од нас тражи начин да сачува здраву памет, Татић тврди да сваки дан има понеки рецепт за то, али нешто не успева. Једноставно, каже, сваког јутра се запрепасти што је жив.

Фото: Архива ТВ Новости

 

 

- Не чујем се већ месецима са гомилом пријатеља. Када бих знао против кога да ратујем, одмах бих ратовао. Овако сам збуњен и несрећан.

Ових дана је завршио снимање филма "Три карте за Холивуд", који после низа филмских рола за њега постаје веома значајан: први пут је сарађивао на филму са ћерком. Његова кћерка Јелисавета помоћник је костимографа, док Јосиф игра једну од главних улога. На популарност, ситна и крупнија добацивања на улици, у пролазу, поодавно је већ навикао. Вели, још од времена серије "Грлом у јагоде", када је глумио младог, набуситог човека, дасу и по. После неких од ТВ улога почели су људи да га гледају као неког свог, као куљног љубимца, каже у шали.

Фото: Архива ТВ Новости

 

 

Што се жанра и избора улога тиче, Татић тврди да није по природи човек који бира. Више воли да буде изабран. Неке улоге је и одбио, али само зато што није био уверен да може да им се потпуно преда.

- Ја сам поштовао своје принципе. А основни је да сам глумац. Глумац до коске. Мислим да нисам ништа пропустио у животу тиме што сам играо само оно што ми је понуђено. Никада нисам прижељкивао неке посебне улоге. Једнако ми је стало и до познатих ликова из позоришног света и до малих и мање познатих комада. Ја сам им увек позајмљивао себе, и увлачио се у њихова одела, у њихове животе. То је дупло везано.

А приватни живот, оно када завеса падне, када се филмска или ТВ екипа дефинитивно растури?

Фото: Архива ТВ Новости

 

 

- Шта је ту приватно? Мој живот је сцена. И њој је све подређено. Дневне обавезе, устајање, јутарња кафа, партија тениса, одлазак на пијацу, пићенце са пријатељима, кафана коју волим, све то је нешто што зависи од онога што се догађа увече. Јер, у 20:00 или 20 и 30 истрачаваш на терен и онда... Ништа више не постоји. Онда удишем пуним плућима. У туђем оделу и туђем животу. Истина, деси се и неки слободан дан. То је обично неки смрдљиви уторак, нека никаква среда или трули понедељак. На позорници је увек испочетка први пут - ново и непоновљиво.

Наравно, ту су и бројна путовања и гостовања. Али и она подразумевају да се увече на позорници дигне завеса. Ретке тренутке доколице и приватности радо подели са неким драгим бићем, али о томе не би да прича. Зар баш цео живот да пружи публици на длану? Нема шта да се крије, али има шта (или ко) да се поштеди. На крају, ту је и бројна војска пријатеља с којима је живот лакши и лепши. Захваљујући њиховој помоћи, осмислио је и прилагодио свој простор за живљење. Од тавана приватне куће, љубазношћу власника и уз помоћ другара, настао је леп и удобан стан. У његовој белини домаћин је ретко сам. Наврате другови, пријатељи и из далеких крајева, из других земаља. Знају да их раширених руку и раскриљена срца чека другарство. И то је стил живљења.

Време за разговор у летње предвечерје измиче. И ове вечери пале се светла на позорници и диже завеса.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "ТВ Новостима", 12. августа 1992. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".