Године 1992. Алексић је у интервјуу за "ТВ Новости" упоредио Други светски рат и грађански рат који се тада, почетком деведесетих водио у бившој Југославији.
На питање како се брани од тешког времена у којем се налази, глумац је рекао - тешко.
- Човек је под сталним притиском, нарочито тих ружних ствари. Покушавам, неки пут, да избегнем да гледам и ТВ Дневник. Али, не можеш да се сасвим искључиш. Макар с пола уха и једним оком... И, наравно, после се изнервирам, ухвати ме мука. Не може човек равнодушно да посматра све то што се догађа.
Фото: Архива ТВ Новости
Учествовали сте у рату, ишли сте до Словењградеца...
Прочитајте још
- Био сам и у Босни, и...
Били сте и у оним крагујевачким шупама за стрељање. Били сте млади...
- И знао сам ко је непријатељ. Ја сам се борио против тог непријатеља. А данас не знам ко је мени непријатељ! Најпрљавија ствар која може да се догоди у једној земљи, то је грађански рат. Знам по мојој деци... Они су се дружили са младићима из Загреба, из Љубљане, из Сарајева, били нераздвојни, купали се заједно, играли се заједно. И сад - шта? Треба да узму пушке и пуцају један на другога! То је страшно! Ово је један од најпрљавијих ратова на свету... Кад сам се борио, ја сам знао да испред себе имам Немце, окупаторе које смо јурили из ове земље. Није ме интересовало у то време ко ће да дође на власт. Нас је, младе људе онда, интересовало да што пре почне живот... За некога јесте било важно то како ће се земља уредити. И мислим да смо били и преварени. Још онда! Много је људи изгинуло, да би спасло леђа неких других људи.
Фото: Архива ТВ Новости
У прилици сте, свакако, да - док се све ово догађа - правите неки мали резиме онога што сте ви доживели у својој раној младости и онога што сад са својом децом доживљавате. Јесте ли се, онда, бојали?
- Онда смо били млади. Нисмо се бојали. Сећам се и те чувене трагедије крагујевачке... Ми смо двадесетога били изведени у шупе. Стрељање је било двадесет првога, а ми смо већ двадесетога били у шупама. Двадестога увече стрељана је прва група. И тада смо и схватили да то није никакво легитимисање, никаква интернација, него да је то - стрељање. Да ће бити стрељање. И ту човек осети да му отрне нешто испод колена, али - више никакав страх. Само чека кад ће тај чин да се заврши... И касније, у ток урата, никаквога страха нисам имао.
Имали сте само осамнаест, деветнаест година...
- Само... А данас, знајући шта се све може догодити, човек страхује, не за себе и свој живот - страхује за ту децу која такође немају страха и не знају шта је то рат, поготово не знају шта је то грађански рат, шта је то братоубилачки рат, да је то горе од свих ратова. А имамо, хвала богу, поприличан број људи који се заклињу како им је наша земља на срцу. У ствари, њима је њихова столица најважнија ствар. И онда манипулишу с младим људима... Мислим да смо ми мало испустили ту младу генерацију. Испустили и пустили.
Фото: Архива ТВ Новости
Колико је, уопште, могло да се учини?
- Шта је могло да се учини? Знам само да је омладина најмање крива. За њу немају времена ни родитељи, за њу нема времена ни школа. Родитељ је заузет борбом за парче хлеба, а и онај наставник, исто тако, бори се за парче хлеба, и он има дете... Моја сестра је била просветни радник. Причала је како је то велико задовољство кад се присети да је тај мали био шврћа, па је пред њеним очима растао, и пред њеним очима завршио школу и постао човек. Значи, то су људи који стварају људе. А бедно су награђени. Један тамо који прави потковице за коње има већу плато него професор, или учитељ који прави људе, ствара човека.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а интервју из којег потиче овај одломак изашао је у "ТВ Новостима", 9. септембра 1992. године. *
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
