Историјски гледано, пре првог закона о Народној скупштини Србије од 28. октобра 1858. године одржаване су обичајне народне скупштине, које су организовали српски прваци и кнезови још пре Првог српског устанка, које није бирао народ.
Парламентарни живот у Србији почео је 1869. године, кад је донета одлука да свако ко је пунолетан и плаћа порез може да бира и да буде биран. Једино жене нису имале право гласа. За посланике нису могли да се бирају државни чиновници и војна лица. Гласало се поименце (на особ), седењем или устајањем, а избори скупштинских часника вршени су тајним гласањем. Председника и потпредседника часништва народа Једно време је бирао кнез (краљ). Уставом из 1888. године уведено је тајно гласање које је вршено куглицама.
Фото: принтскрин/Погледај.нет
Избори су највећем броју случајева зависили од воље власти, сељаци су увек питали кмета, а овај среског начелника за кога ваља да се гласа. Примера ради, на изборима у Београду 1871. године кандидат опозиције Аћим Чумић је умало добио, све док полиција није одлучила да су избори превише неизвесни и увела резерву у виду палилулаца и ноћних чувара. Чумић на тим изборима није прошао, али је већ на следећим дошао у прилику да их сам намешта. На зборовима 1874. године, као кандидат опозиције, досетио се да кадрови све решавају. Потпуно се осигурао да на свим важним местима има своје људе, па је успео да промени целокупно полицијско особље. Основао је тајни фонд од 3.000 дуката за куповину гласова и у исто време немилице издавао дозволе за отварање нових механа. Непоткупљиве опозиционаре једноставно је ухапсио. Његов супарник био је Јеврем Марковић (брат Светозара Марковића), који га је победио у Јагодини, али је већинским изборима Чумић постао председник владе и поништио изборе у Јагодини.
Пре 1874. године у Србији се јављају зачеци партија, пошто су се до тада изасланици делили за оне који су за владу и оне који су против владе.
На изборима 1875. године први пут се виђа нешто што ће касније постати предизборна кампања, где кнез у пратњи председника владе обилази источну Србију како би конзервативцима обезбедио победу. Пред кнеза су смели само они кандидати за посланика којима би полиција то дозволила, а ко није смео пред кнеза – није смео ни у скупштину.
Прочитајте још
Између 1880. и 1882. године избори су одржавани чак три пута и сваки пут су побеђивали радикали. На изборима у септембру 1883. године радикали су опет добили већину, да би скупштинско заседање почело декретом краља Милана, а у року од десет минута другим декретом скупштина је распуштена.
Фото: Јутјуб принтскрин/RTS Prikazuje
Нови избори одржани су 26. априла 1886. године, а на њима ниједан посланик није изабран на законит начин. Тадашњи председник владе Милутин Гарашанин кршећи изборну вољу хапсио је посланике како не би могли да дођу у скупштину. Због тога је дошло до крвавих окршаја, такозваних мајских нереда напредњака и радикала. О овим догађајима, уз илустрацију, писао је и француски часопис „Илустрасион”. На илустрацији је приказано како се посланици обрачунавају гушењем и моткама. Између осталих чланака у француској штампи, преносимо део тог догађаја из „Lloyd de Pesth”: „Нека се најзад зна да народ не постоји због службеника, већ да службеници постоје само због народа и да нико не може присилити народ да чува у својој служби људе који га издају.”
Само површним поређењем с политичким животом Србије 19. века долазимо до деморалишућег закључка да ни данашњи није много еволуирао. Било је свађа и туча на све стране – пред изборе, за време изборног чина, али и после њега.
(Политика)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
