- Нисам била ни мирна ни повучена. Напротив, увек сам волела да се тучем. Организовала сам бокс мечеве и рвачка такмичења, из којих сам излазила као поражена страна. Уопште, детињство памтим по посекотинама и модрицама, завојима и фластерима - испричала је она својевремено, преноси "НајЖена".
Станислава Пешић рођена је 1941. у Гроцкој. Отац Душан био је заменик јавног градског тужиоца, а мајка Вера професорка француског. Своје детињство на Ташмајдану глумица је овако описала:
- Нисам била ни мирна ни повучена. Напротив, увек сам волела да се тучем. Организовала сам бокс мечеве и рвачка такмичења, из којих сам излазила као поражена страна. Уопште, детињство памтим по посекотинама и модрицама, завојима и фластерима.
Важна личност у њеном раном периоду, баба Деса из Зајечара, била је извор мудрости. У књизи "Деветнаест друштвених игара” навела је Станислава Пешић и ова сећања:
Прочитајте још
- Татина плата била је мала и, за разлику од друге деце, ми нисмо имале да једемо мед, већ смо ужинале маст и хлеб. Улетиш у кућу, баба намаже маст на хлеб и трк напоље. Признале смо да нас је срамота што ми једемо маст, а друга деца мед.
- Сутрадан, баба која се тешко кретала, дошла је до шеталишта и издалека, колико је грло носи, повикала: “Весна, Мирјана, Сташа, ужина! Меда и ’леба!”. Појуриле смо као без душе, а баба нам је увалила топао хлеб у руке и рекла: “Трчите док се не слојани, ником не дај да проба, једите брзо!”. А само је загрејала хлеб, маст се истопила и ми смо добиле "меда и хлеба"… - писала је глумица даље.
Као тинејџерка Сташа Пешић опробала се на аудицији за омладинско позориште и успела. Пред жиријем, Љубом Тадићем и Вером Белогрлић, рецитовала је "Спаљену песму” Змаја и монолог мајке која је убила сина из „Светог пламена” Сомерсета Мома. Када је завршила, Љуба Тадић ју је упитао: "Знаш ли ти, девојчице, нешто смешно?”, а она му је одговорила да не зна и заплакала.
- И док сам плакала, он ми је набрајао наслове смешних песама, све дотле док нисам рекла да знам “Отац и син” Ђуре Јакшића. Муцала сам, погрешно наглашавала речи. Ипак, он је рекао: Браво, браво! Али та песма није смешна, него тужна! И за све то време ја сам јецала - испричала је Пешићева.
У гимназији је пробала да упише глуму, не знајући да је њена мајка замолила комисију да је обори. Питали су је које се рибе гаје у Преспанском језеру, а када је одговорила да не зна, рекли су јој: "Ви желите да будете глумица, а не знате које рибе живе у Преспанском језеру!” У каријери је била и Ана у "Швабици”, Маша у "Галебу”, Анђелија у "Максиму Црнојевићу”.
Опробала се и у монодрами по књизи „Писмо нерођеном детету” Оријане Фалачи, с жељом да питање материнства продуби професионалним конфликтима.
- Осетила сам да је то мука свих нас савремених жена и желела сам да говорим о ономе што се и мени дешава, што се уопште дешава у сваком тренутку - причала је Станислава о томе.
Светска премијера, јер Фалачијева до тада ником није дозвољавала да експериментише с њеним текстовима, била је 18. новембра 1982. у Џез клубу Дома омладине, у режији Слободанке Алексић, наведено је у каталогу изложбе.
С филмом се Станислава Пешић први пут срела 1958. у "Сновима од ветра” Кокана Ракоњца, потом и у "Дилижанси снова” Соје Јовановић. За улогу у "Песми” по истоименом роману Оскара Давича добила је "Златну арену” у Пули. Популарност на простору Југославије донео јој је лик Олге у серији "Позориште у кући”.
Рекла је тада:
- Жене у Загребу су се облачиле као ја, у Љубљани су се као ја чешљале, у Скопљу смејале као ја. Публика нас је све подједнако волела: камионџије су лепиле моје слике, а војници Лашине (Љиљане Лашић).
Станислава Пешић преминула је 1997. у 56. години. Јован Ћирилов је записао тада:
- Намерно је гајила код себе неку врсту наивности, коју сам увек схватао као чистоту њеног погледа на свет. Из породице интелектуалаца понела је дубоку потребу да и сама буде високоцивилизована и да тежи да живи у цивилизованој средини. У томе, међутим, уопште није била ригидна. Спадала је у радосне личности. Таква је била у најлепшим годинама живота, а иста таква у годинама праштања од живота.
Последње године живота, током борбе са опаком болешћу, остале су записане у њеном дневнику, преточеном у књигу “Деветнаест друштвених игара” која је објављена неколико месеци пред њену смрт. У њој је описала своју потресну борбу са болешћу, страхове, надања, али и објавила дирљива писма која је у најтежим тренуцима слала својој деци.
Станислава је иза себе оставила два сина: Перу и Ивана. Њен син Иван био је у петогодишњем браку са глумицом Вањом Ејдус са којом има ћерку.
Своју последњу улогу у драми “Дуго путовање у ноћ” храбро је одиграла у време када је већ била тешко болесна.
