У земљама западне Европе, чији се историјски индентитет не ослања на ратничку традицију и култ борбе за ослобођење, датуми увођења неких правно-политичких аката (попут декларација о независности или првих устава) обележавају се као прворазредни национални празници. Српска историја може се похвали и једним и другим. Чак шта више, један њен Устав служио је као узор савременом свету, а и дан-данас представља пример демократичности и слободарског духа српског народа.
Празник Сретења Господњег, у српској историји и традицији има вишеструки значај. Поред основног значења прослављања Христовог уласка у Јерусалимски Храм, на овај дан догодила су се 2 врло важна историјска догађаја која су обележила каснију судбину српског народа.
Петнаестог фебруара 1815. године Карађорђе и његови устаници започели су Српску револуцију, борбу за ослобођење српског народа.
Други догађај, ништа мање значајан је 15.2.1835 године, датум када је Србија свој први, Сретењски Устав. Сретењским је назван због дана када је свечано прокламован.
Његово доношење и усвајање иницирала је политичка борба Кнеза Милоша и опозиционо настројених војвода који су настојали да умање и ограничене његову апсолутистичку владавину Србијом. Милетина буна која је предходно избила, приморала је кнеза Милоша да укључи у систем одлучивања и опозиционе прваке. Стога је сазвао скупштину у Крагујевцу на којој се већало о даљем унутрашњем уређењу Србије. Тамо је донета одлука да се сачини један устав, који би разграничио делокруг власти у србији и регулисао друштвено-политичке и социјалне односе у земљи.
Прочитајте још
За потребе састављања ових правних норми, ангажован је дотадашњи кнежев секретар, учени Србин из Аустрије, Димитрије Давидовић.
Фото: Архива Новости
Димитрије Давидовић тежио је да из западно-европског законодавства извуче најбоље и најдемократскије одредбе, поштујући свакако и институције српског обичајног права и дотадашње законодавне праксе у кнежевини Србији. Сам устав рађен је по угледу на белгијски. Био је израз жеље за демократијом и једнакости српског народа. У моменту када је усвојен, Србија је била тек трећа земља у Европи која је имала овакав правни акт. Примера ради, Хабсбуршка монархија, Немачке државе, Русија, Италија, Османско царство нису познавале институцију највишег правног акта.
Оригиналност и јединственост овог правног акта огледа се у више ствари. Устав представља највиши правни акт једне земље, а Кнежевина Србија у то време била вазална земља Османског царства што из правне перспективне представља контрадикторност. Устав је пример жеље и тежњи српског друштва да се што више еманципује од сизеренства Турака.
Права грађана
Права и слободе грађана прокламоване Сретењским уставом су: неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања.
Устав проглашава начело поделе власти на законодатељну, законоизвршитељну и судску. Но, ово начело није доследно спроведено. Централни органи власти су: кнез, државни совјет и народна скупштина, док „власти српске“ чине само кнез и савет.
Кнез је неприкосновена и неодговорна личност. Шеф је државе. Послушавши Државни совјет даје законе и уредбе.
Његово достојанство је наследно. Наслеђују га мушки потомци, ако их нема мушки потомци кнежевог брата, ако ни њих нема мушки потомци кнежевих кћерки.
Државни совјет је тело којим су српски великаши настојали ограничити кнежеву власт. То је својеврстан олигархијски орган. Чланови совјета су председник, секретар, неодређен број саветника и попечитељи (министри).
Право законодавне иницијативе имају кнез и Државни совјет. Законодавни органи су кнез и совјет чије чланове именује кнез. Кнез има право да два пута одбије законски предлог. Трећи пут га усваја ако не иде на „пагубу“ народа, устава или државе.
Извршна власт
Извршну власт деле кнез и Државни совјет. Совјет у свом саставу има шест попечитељстава: спољашњи послови, унутрашњи послови, правосуђе, финансије, војска и просвета. Попечитељи не образују колегијално тело – владу. За свој су одговорни кнезу који их може сменити, али они и даље остају у Совјету као саветници. Саветник је одговоран за оно што чини и не чини. Нису политички одговорни, али одговарају за кршење устава, права грађана, повреду султанове и кнежеве личности.
Народна скупштина нема право законодавне иницијативе нити може да позива попечитеље на одговорност, али може да изрази жељу за доношењем закона или преиспитивањем рада одређеног попечитеља. Народна скупштина је учествовала у промени устава. Кворум је био 3/4 чланова, док је за промену устава требало да гласа 2/3 од броја присутних. Сходно томе овај устав спада у категорију чврстих.
Права и слободе грађана прокламоване уставом су: неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања.
Чиновници су на положају доживотно. Њихов положај је ненаследан. Могу бити отпуштени само уз судску кривицу. Имају право на пензију. Не смеју се бавити трговином ни занатством. Чиновници су били ретко писмено становништво.
Сретењски устав замењен је Турским уставом, наметнутим 1838. године.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
