- Како могу да се осећам - каже Калезић.

- Борим се. Сада идем на хемотерапију, у специјалну клинику за плућне болести "Брезовик" у Никшићу. Те хемотерапије су једина нада човеку који има рак плућа, оне могу да "купе" две-три године живота, а ја верујем у медицину. Имао сам неку своју визију да се лечим ту, где је мој народ. Јер ја сам народни певач, уметник народа. Ако треба да скончам, боље да то буде овде, него да скончам као нечији слуга у иностранству.

Фото: Милена Анђела

 

 

Говори певач топлог и сетног гласа да му не треба ништа, јер је одавно напунио душу својим очима. Проблем је, каже кад су очи гладне, па човек има велика очекивања, да има добру плату, да вози бесна кола... Он, наглашава, није из тог света. Уметник је свих оних који га воле, зато се вратио у Црну Гору, на своју дедовину. Па, ипак, иако је рођен у Даниловграду, Калезић нема статус уметника у земљи у којој живи, и то га боли. У Србији је стекао статус истакнутог уметника, а у Америци статус заслужног уметника, и то искључиво својим певањем.

- Једноставно сам ничији, а кад си ничији, нико за тебе не даје ни пет пара - говори нам Зоран.


- Када је скоро један мој пријатељ потегао то питање, добио је одговор:
"Што не иде у ДПС, он је њихов певач". А ја сам увек певао свом народу. Болест је много скупа. Не дај боже, ником! Нећу да пузим ни пред ким, не желим да се понижавам. Нисам ја мандаторни човек, нико ме није поставио на место на ком сам, нити ми је дао мандат. Народ ме је одабрао, и од пензије која износи 320 евра, а коју сам стекао својим радом, живим и лечим се.

Да није џабе певао и живео, Калезић се уверио у болницама у Подгорици и Никшићу, где се према њему односе са великим поштовањем:

- Ту сам схватио шта значи бити народни уметник. Доктори, хирурзи и целокупно медицинско особље показује ми љубав у свакодневном опхођењу, што ме чини срећним.

Још више сам срећан што је уз мене и супруга Ирена, јер деца живе своје животе, син у Америци, а ћерка у Београду.

Признаје нам уметник, који ће 1. фебруара прославити 72. рођендан, да има једну жељу...

Фото: А. Станковић

 

- Волео бих да одржим још један концерт у Дому синдиката, храму музике, где сам много пута излазио на бину. Први пут 1972, када сам концерт поклонио дивној деци из Школе ученика у привреди. Мени је песма све. Певаћу до последњег даха. Певао сам недавно и на стихове Алексе Шантића и Вите Николића, али, нажалост, ниједна дискографска кућа не жели да објави албум са тим песмама.

(Вечерње новости)

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".