Dejan Nedić Pejovac, svoju profesionalnu karijeru započeo je pre više od šest godina u takmičenju „Zvezde Granda“.
Pevač je već izdao tri pesme čiji tekstopisac je upravo on, a istične kako on kao veliki radnik ima dosta posla na terenu. Iako dobro zarađuje i njegovo ime dobro poznato u estradnim vodama smatra da je neophodno da izda dodatne pesme i album kako bi dodatno izgradio svoje ime i karijeru.
- Ulaganja su velika, za pesme koje ja snimam nije potrebno da idem na Havaje da snimam spot, ali u današnje vreme ako pesma nema spot, onda kao da je nisi ni sminio. Ako imaš između 8 do 10 pesama na albumu, samo spotove da snimiš, to je već veliko ulaganje. - rekao je Pejović za Kurir.
Svoju karijeru gradi ispravnim putem, bez skandala i kvalitetom koji poseduje, a ističe da je sve naučio od svojih roditelja koji su se bavili poljoprivrednom i trgovinom kako bi mu obezbedili sve. Tako i on veruje da će svojim poštenim radom uspeti.
Nažalost, tragedija je označila njegov život.
- Imao je rak limfnih žlezda. Nije to za priču, ali mogu da spomenem, jedan komšija ga je pregazio traktorom. Na selu se pravi silaža za goveda i sva deca se penju na te mašine, a moj brat se popeo na traktor kada nije trebalo, deda je krenuo, on je pao nazad i pregazio ga je traktor preko stomaka. Tada medicina nije bila toliko napredna. Lečili su ga tri i po godine u Beogradu na Institutu za majku i dete, ali nisu uspeli da ga spasu. To je jako bolna tema i u mojoj porodici se ne pominje. Prijatelji mojih roditelja su vršili pritisak na njih da moj najstariji brat ne ostane sam, pa da dobiju još jedno dete i posle dve godine od smrti brata Gorana sam se rodio ja i Bog mi je dao dar da pevam.
Kako si dobio nadimak Tejovac?
- Kao srednjoškolac sam počeo da pevam sa bendom mog brata, oni su bili lokalni bend koji je radio u krugu Čačak, Kraljevo, Požega, Kosjerić, Gornji Milanovac, to su naši krajevi. Imali su starijeg pevača, ali sam i ja dobio priliku da pevam i sve ono što ja znam on prepusti meni. Tada sam bio druga godina srednje škole i stanovao sam kod jedne porodice Belić. Imao sam problem sa stanovima, teško je kada si podstanar, pa sam preko preporuke počeo da živim kod tih ljudi. Oni su imali sina koji je bio 1988. godište, stariji je od mene pet godina ali smo se družili, bio je pozitivac. Zavoleo sam ga mnogo, i njega i njegovu porodicu. Kada sam počinjao da pevam, vežbao sam što više pesama da naučim, možda sam nekada bio i dosadan.
- Tada si imao Tozovca, Kosmajca, Smederevca i raznih nadimaka, on je mene prozvao Tejo, ali to je kratko trajalo i jedan dan mi kaže "ti ćeš da budeš Tejovac", a meni to bilo ružno, dolazi tu moj prijatelj Dukanac, on je to čuo i mene počnu da me zovu tako. Doživeo sam sa tim dečkom mnogo lepih trenutaka, ali desila se tragedija, jedan komšija sa kraja ulice je opalio metak iz pištolja i pogodio tog mog druga. Ne daj Bože nikome, to je strašno bilo, tada kada se to desilo, on je imao samo 22 godine. NJegova sestra Ana je stanovala u Beogradu, a jedan Neša i ja smo stanovali u toj kući, možda bi neko otišao iz te kuće nakon toga da ne bi gledao teške scene, ali sam ostao tu kao prijatelj. To je mene kasnije stiglo, prošlo je mesec, dva, tri, mnogima nisam ni pričao, imao sam teške probleme sam sa sobom, nisam mogao ni da se nasmejem, a u porodici se već desila tragedija.
- Video sam ga par sati pre nego što se to desilo, tog mog druga Gorana, a naredno jutro sam lepio umrlice po gradu, to je na mene veliki stres ostavilo. Ja sam se u tom momentu zahuktavao sa poslom. Pričali su da se pojavio dečko koji je vredan i lepo peva i u tom momentu je taj moj nadimak Tejovac postao poznat po gradu. Posle te tragedije sam počeo sve više da radim, kao da me je čovek krsti ponovo, tako sam se osećao.
Kažu da ljudi koji su doživeli velike tragedije mogu da se izraze kroz umetnost, pogotovo kroz muziku.
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
