Дејан Недић Пејовац, своју професионалну каријеру започео је пре више од шест година у такмичењу „Звезде Гранда“.
Певач је већ издао три песме чији текстописац је управо он, а истичне како он као велики радник има доста посла на терену. Иако добро зарађује и његово име добро познато у естрадним водама сматра да је неопходно да изда додатне песме и албум како би додатно изградио своје име и каријеру.
- Улагања су велика, за песме које ја снимам није потребно да идем на Хаваје да снимам спот, али у данашње време ако песма нема спот, онда као да је ниси ни сминио. Ако имаш између 8 до 10 песама на албуму, само спотове да снимиш, то је већ велико улагање. - рекао је Пејовић за Курир.
Своју каријеру гради исправним путем, без скандала и квалитетом који поседује, а истиче да је све научио од својих родитеља који су се бавили пољопривредном и трговином како би му обезбедили све. Тако и он верује да ће својим поштеним радом успети.
Нажалост, трагедија је означила његов живот.
- Имао је рак лимфних жлезда. Није то за причу, али могу да споменем, један комшија га је прегазио трактором. На селу се прави силажа за говеда и сва деца се пењу на те машине, а мој брат се попео на трактор када није требало, деда је кренуо, он је пао назад и прегазио га је трактор преко стомака. Тада медицина није била толико напредна. Лечили су га три и по године у Београду на Институту за мајку и дете, али нису успели да га спасу. То је јако болна тема и у мојој породици се не помиње. Пријатељи мојих родитеља су вршили притисак на њих да мој најстарији брат не остане сам, па да добију још једно дете и после две године од смрти брата Горана сам се родио ја и Бог ми је дао дар да певам.
Како си добио надимак Тејовац?
- Као средњошколац сам почео да певам са бендом мог брата, они су били локални бенд који је радио у кругу Чачак, Краљево, Пожега, Косјерић, Горњи Милановац, то су наши крајеви. Имали су старијег певача, али сам и ја добио прилику да певам и све оно што ја знам он препусти мени. Тада сам био друга година средње школе и становао сам код једне породице Белић. Имао сам проблем са становима, тешко је када си подстанар, па сам преко препоруке почео да живим код тих људи. Они су имали сина који је био 1988. годиште, старији је од мене пет година али смо се дружили, био је позитивац. Заволео сам га много, и њега и његову породицу. Када сам почињао да певам, вежбао сам што више песама да научим, можда сам некада био и досадан.
- Тада си имао Тозовца, Космајца, Смедеревца и разних надимака, он је мене прозвао Тејо, али то је кратко трајало и један дан ми каже "ти ћеш да будеш Тејовац", а мени то било ружно, долази ту мој пријатељ Дуканац, он је то чуо и мене почну да ме зову тако. Доживео сам са тим дечком много лепих тренутака, али десила се трагедија, један комшија са краја улице је опалио метак из пиштоља и погодио тог мог друга. Не дај Боже никоме, то је страшно било, тада када се то десило, он је имао само 22 године. Његова сестра Ана је становала у Београду, а један Неша и ја смо становали у тој кући, можда би неко отишао из те куће након тога да не би гледао тешке сцене, али сам остао ту као пријатељ. То је мене касније стигло, прошло је месец, два, три, многима нисам ни причао, имао сам тешке проблеме сам са собом, нисам могао ни да се насмејем, а у породици се већ десила трагедија.
- Видео сам га пар сати пре него што се то десило, тог мог друга Горана, а наредно јутро сам лепио умрлице по граду, то је на мене велики стрес оставило. Ја сам се у том моменту захуктавао са послом. Причали су да се појавио дечко који је вредан и лепо пева и у том моменту је тај мој надимак Тејовац постао познат по граду. После те трагедије сам почео све више да радим, као да ме је човек крсти поново, тако сам се осећао.
Кажу да људи који су доживели велике трагедије могу да се изразе кроз уметност, поготово кроз музику.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
